РЕЗУЛТАТИ ДИПЛОМАТИЈЕ ВИТЕЗОВА СВЕТОСАВСКОГ ПАЦИФИЗМА

и културе сећања на српско-америчке савезничке везе у Великом рату

Од мита и легенде до Председничке агенде

Дипломатски дневник „Kад се вијорила српска застава на Белој кући“

стигао у Белу кућу у Вашингтону

-захвалница Председника Доналда Трампа-

Несумњиво је, да ће и Трампова администрација уз Вилсонову бити запамћена у колективној меморији српског народа, јер су исписали златним словима странице српско-америчких односа у историји наша два народа. Веома нас је обрадоваo нарочити гест, Председничка порука којом је Председник САД амбасадор др Љиљани Никшић лично изразио захвалност и потврдио  да је  дипломатски дневник „Кад се вијорила српска застава на Белој кући“ који је написала у част српско-америчког пријатељства и савезништва у Срба и Американаца у Великом рату, нашао своје место у Председничкој библиотеци управо Беле куће.  Изложба о америчким добровољцима и промоција овог вредног дипломатског дневника српско-америчког савезништва и пријатељства Вилсона и Пупина, одржана је управо овде у Дому ветерана и војних инвалида, па је Савез удружења бораца народноослободилачких ратова Србије (кровна борачка организација у Србији) и Удружење потомака, и поштовалаца (1912-1918) били домаћини тог великог догађаја који се одиграо 09. јуна 2020, када је Њ.Е. Годфрију, америчком амбасадору уручена ова књига која је дипломатском поштом Амбасаде САД стигла на високу адресу. 

Заједничким сећањем на 28. јул 1918. године у размењеним порукама за национални дан Републике Србије и Сједињених Америчких Држава, председник Трамп и Председник Александар Вучић вратили су српско-америчко пријатељство на Председничку агенду означивши Нову Еру односа на добробит Срба и Американаца.

Веома импонује да је сам председних САД нашао за сходно да се и лично захвали.

Зато је ова раритетна порука Председника Трампа  одличје части,  доказ одлучности за јачање више од   200 година пријатељства наших народа, након кризе 90-тих,  а у интересу мира и економског просперитета.

Захвалница је стигла поштом директно из Беле куће у Министарство спољних послова Србије

У њој се каже:

 „Поштована амбасадор Никшић,  

Хвала Вам на књизи „Кад се вијорила српска застава на Белој кући“. Ми се и данас сећамо доприноса великог Михаила Пупина Сједињеним Државама и славимо заједничке вредности слободе и независности.

Унапред се радујемо наставку сарадње и учвршћивању добрих односа између наше две велике нације и осигуравању трајне безбедности, мира и напретка на Балкану.

Срдачно,

Доналд Трамп“ – каже се у поздравном писму америчког председника.

У срдачном одговору на изузетну председничку захвалницу амбасадор др Љиљана Никшић је написала следеће:

Поштовани  Председниче Трамп,

Дозволите ми да се захвалим на Вашем нарочитом гесту, Председничкој поруци којом сте лично изразили захвалност и потврдили да је мој дипломатски дневник „Кад се вијорила српска застава на Белој кући“ нашао своје место у Председничкој библиотеци.

Ваша порука је одличје части,  доказ одлучности за јачање више од   200 година пријатељства наших народа, након кризе 90-тих,  а у интересу мира и економског просперитета.

Заједничким сећањем на 28. јул 1918. године у размењеним порукама за национални дан Републике Србије и Сједињених Америчких Држава, Ви и Председник Александар Вучић вратили сте српско-америчко пријатељство на Председничку агенду означивши Нову Еру односа на добробит Срба и Американаца.

Са захвалношћу,

Амбасадор

др Љиљана Никшић

Њ.Е. амбасадор Ентони Годфри први је амерички амбасадор који је, после бомбардовања 1999. посетио Дом ветерана и војних инвалида, односно Савез удружења бораца народноослободилачких ратова Србије-а и Војних инвалида, и то 9. јуна-дан уочи 21. годишњице Кумановског споразума.

Домаћин је био председник Савеза удружења бораца народноослободилачких ратова Србије генерал – мајор Видосав Ковачевић, са председником Удружења добровољаца, потомака и поштовалаца (1912-1918.) Лазаром Косановићем, потомком Николе Тесле и сестрићем Саве Косановића, првог српског амбасадора у Вашингтону после Другог светског рата.

Свечаности 9. јуна су присуствовали и тадашњи минстри: спољних послова Ивица Дачић и министар за борачка питања Зоран Ђорђевић, амбасадорка Израела, амбасадор Азербејџана као и потомци Михаила Идворског Пупина – Јустина Пупин Кошћал, Војводе Степе Степановића Нађа Лучић и др Слободанка Грковић потомак Милунке Савић.

Од чланова СУБНОР-а, присуствовали су и између осталих бројних добитника, примили Пупинове повеље,   „За изузетан допринос у очувању историјских и културних вредности Српског народа“, Видосав Ковачевић председник СУБНОР-а,  др Биљана Ђоровић, филозоф медија, публициста и новинар Радио Београда, Золтан Дани командант 3. ракетног дивизиона ПВО који је оборио два авиона у отпору НАТО агресији (Ф-117 и Ф 16), Драгутин Димчевски херој са Кошара као и Зденко Дупланчић, борац Прве пролетерске НОУ бригаде.

Дакле,  важно је подсетити да је повод скупа била  промоција књиге „Када се вијорила српска застава на Белој кући“ и свечано отварање изложбе о америчким добровољцима и доприносу Вилсона и Пупина мобилизацији. Иначе у Великом рату само из САД учествовало је 214.000 добровољаца, а у пробоју Солунског фронта 83.000. Сам Михаило Пупин заложио је целокупну своју имовину како би подигао кредит за финансирање српске војске у неравноправном рату из ког је Србија изашла као победник.

Назив скупа био је „Нова ера српско-америчких односа“ поводом чињенице да Срби и Американци имају преко 200 година дугу традицију пријатељских односа, изузев деведесетих година прошлог века. (још од времена Ђорђа Шагића који се населио 1814), а кога су потом следили Тесла, Пупин и други који су уградили себе у темеље САД. Данас Американаца српског порекла има око 600 000, који чине мост сарадње две земље.

Такође, у Другом светском рату, српски народ је  у Прањанима, у операцији „Ваздушни мост“ учествовао у спасавању 500 америчких пилота, жртвујући своје и животе својих најмилијих, јер је, у окупираној Европи, једино у Србији за једног убијеног немачког војника била предвиђена одмазда стрељањем 100 Срба, а за рањеног 50. Упркос тој чињеници, српски сељаци, ризикујући животе своје чељади, сакривали су америчке пилоте у својим кућама, учествовали у операцији „Ваздушни мост“-највећој операцији спашавања у историји модерног ратовања.

У време „Ковида 19“ председник Србије Вучић обезбедио је авион којим су бесплатно превежени амерички држављани назад у САД, а председник САД Трамп узвратио је америчком солидарношћу, шаљући део медицинске опреме, која је тада била најпотребнија Америци тешко погођеној пандемијом. У тешким моментима историје човечанства Срби и Американци су били на истој страни. Аутор Дипломатског дневника – књиге „Кад се виорила српска застава на Белој кући“ указала је у свом куртоазном одговору на захвалницу да су два председника Србије Александар Вучић и Америке Доналд Трамп размењујући честитке поводом националног Дана Србије и Америке, сећајући се 28. јула 1918. – српског дана у Вашингтону када се виорила српска застава на Белој кући, као прва у историји Беле куће од укупно 2 које су се икада виориле, тим чином вратили српско-америчко пријатељство на председничку агенду, а на добробит Срба и Амриканаца.

Зато је Савез удружења бораца народноослободилачких ратова Србије на Изборној скупштини 18. јуна 2020. године донео одлуку да се у Статут СУБНОР-а унесе датум 28. јул који ће се обележавати сваке године као Дан сећања из следећа три разлога:

1. Дан када је 1914. Аустроугарска (52 милиона становника) напала Србију (4 милиона становника), речним десантом са речног монитора „Бодрог“ . Дакле, десет пута мању земљу, која је била исцрпљена Првим и Другим балканским ратом. Тада је амерички председник Вилсон инсистирао у својим обраћањима јавности да Србија није нити је имала интерес да изазове било какав рат, већ је био задивљен војничким стоицизмом и супротстављањем српског народа десет пута надмоћнијој сили.
2. У складу са тим на четврту годишњицу напада Аустроугарске на Србију, 28. јула 1918, председник Вилсон је обележио баш тај датум као Српски дан, када су са ратног речног монитора „Бордот“, „Темеш“ и „Самош“ испаљене прве гранате које су пале на Келемегдан око поноћи, чиме је заправо почео до тада највећи рат у историји човечанства.

У знак захвалности према војничком стоицизму, хероизму и жртви српског народа председник Вилсон  наредио је да се на Белој кући завиори прва страна застава у историји тог здања, од укупно две које су се, до данас, икада вијориле. У саопштењу 28. јула рекао је: „Тај племенити српски народ, тако се витешки борио, за она иста начела за која су се бориле САД“.

3. Пријатељство Вилсона и Пупина довело је до очувања Баната и других територија помажући јужним и западним Словенима да остваре своје националне државе и очувају своје територије на Версајској мировној конференцији. Тај дан, 28. јул 1914, односно 28.јул 1918, представља Дан српске заставе која се вијорила у Првом светском рату за цивилизацијске вредности мира и слободе човечанства и треба да буде запамћен у колективној меморији као Дан поноса српског народа, а Српски дан у Вашингтону, 1918, када се вијорила на Белој кући, као трајна тековина српско-америчког пријатељства и културе сећања.

У том смислу,  Марина Арсенијевић, пијаниста и композитор, Американка српског порекла покренула је иницијативу на друштвеним мрежама, као и потомак Михајла Пупина, Јустина Пупин, да се идуће године у Београду, на Калемегдану, где је пала прва граната 28. јула 1914, а у част Дана када се вијорила српска застава на Белој кући четири године касније, 1918. , али и у  Вашингтону, одржи гала концерт у част Срба и америчких пријатеља, уз учешће војног музичког ансамбла Станислав Бинички и уметничког музичког ансамбла Војне академије Вест Поинт са којима музицира већ више од 10 година.

Поред поклон књиге- дипломатског дневника о овом значајном историјском догађају, још од 2018. године, чека на уручење и поклон Триптих, уникатно уметничко дело на коме је радило 7 најбољих српских занатлија (калиграфа, дуборезаца, сликара и позлатара).

Наиме,  ради се о Триптиху који је тежак 55 килограма, димензија 2 пута 1 метар и позлаћеном двадесетчетверокаратним златним листићима. Триптих се састоји из централног дела – уља на платну где су позлаћене српска и америчка застава, као и портрети Вилсона, Пупина и др Давида Албале. Са леве и десне стране Триптиха налази се калиграфски исписано саопштење Вилсона исписано на пергаменту са позлаћеним почетним словима и позлаћеним грбовима Србије и САД, чиме је 28. јул и буквално уписан златним словима у историју наша два народа.

Оквир Триптиха је инспирисан митом о Џорџу Вашингтону и трешњином дрвету, као дрвету истине, па је уређен у трешњином дрвету старом 100 година са симболичном поруком повратка Срба и Американаца истинском, традиционалном пријатељству чије су темеље поставили великани српске и америчке историје. У трешњино дрво угравирани су флорални украси са манастира Студенице, под заштитом УНЕСКО,  чији је ктитор био оснивач српске државности Стефан Немања. У част Вилсона, који се дивио оданости хришћанским вредностима Срба и српском отпору исламизацији Османске империје, у оквир од трешњиног дрвета уклесани су и Студенички крст и грб Цара Лазара. Овај Триптих иницирали су потомци др Давида Албале, ционистичког лидера, а српског хероја као и Михајла Пупина и Николе Тесле. Остало је да се надамо да ће и Триптих, под истоименим називом „Кад се вијорила српска застава на Белој кући“ наћи заслужено место у галерији Беле куће, као део историје овог здања, јер је српска застава прва страна застава која се икада вијорила на Белој кући, а после ње још само Француска застава 1920 у част пада Бастиље.

 

Докле год се сећамо и остављамо трагове, попут књига, овог Триптиха и сличних споменица тог времена, живеће и историја традиционалних веза и савезништава Срба и Американаца из Великог рата за будуће генерације да је памте и да је чувају.