Угасио се живот још једног борачког великана из строја Прве пролетерске бригаде, на чијем челу је као председник секције бораца, потомака и поштовалаца остао до задњег дана. После краће и тешке болести преминуо је пуковник у пензији Зденко Дупланчић, члан Председништва СУБНОР-а Србије и председник Општинског одбора СУБНОР-а Савски венац. Остаће упамћен као неуморни делатник у борачкој организацији, као човек који је готово све своје слободно време посвећивао СУБНОР-у и раду са младима, развијајући у њима патриотизам и друге племените људске особине. Био је тих, ненаметљив, упоран у остваривању високих циљева организације, није штедео себе, а иза Зденка су остајали изванредни резултати. Одлазак Зденка Дупланчића ненадокнадив је губитак за СУБНОР Србије.
Зденко је рођен у Сплиту 1929. године. Био je ђак гимназије. Иако веома млад, следећи кораке уже и шире породице, укључује се у народноослободилачки покрет и средином августа 1942. године постаје активан члан СКОЈ-а. Као организован члан учествује у разним илегалним акцијама које су биле организоване од стране СКОЈ-а и КПЈ против италијанских окупатора. Те групе младих саботирале су окупаторску војску, прикупљале црвену помоћ за НОБ и организовале омладину у редове за борбу против идеологије фашизма, а предузимале су и манифестације непослушности окупатору.
Као скојевац Зденко је упућен у Мосорски одред и Сплитску бригаду које су на прилазима граду браниле улазак Немаца и усташа у Сплит. После капитулације Италије, септембра 1943. године, ангажовани су на евакуацији веће количине наоружања и опреме које су оставили Италијани.
Како се Прва пролетерска народноослободилачка ударна бригада у то време налазила у близини далматинских јединица, ради попуне пролетера, септембра 1943, већа група раније организованих скојеваца и чланова КПЈ упућена је у бригаду, у њене батаљоне.
Зденко је упућен у 2. црногорски батаљон, то јест у 3. чету. Као борац и помоћник на тешком митраљезу, а касније и сам митраљезац и командир вода, учествује у многим значајним биткама које је бригада водила у Босни, Црној Гори, Санџаку и Србији. Између осталог учествовао је у борбама на Златибору против Бугара и четника, у ослобађању Ваљева, Лајковца, Уба и у Бици за ослобођење Београда, а касније на Сремском фронту, Славонији и у ослобађању Загреба. Крај рата дочекао је у чину старијег водника.
Био је питомац 2. класе у Школи за усавршавање официра везе у Краљеву. Као перспективан у тадашњој Југословенској армији и бива упућен на школовање у Ваздухопловно училиште у Москви.
По завршетку школовања, унапређен је у чин поручника, па је службовао у више ваздухопловних гарнизона – Сарајеву, Љубљани, Краљеву, Београду. Обављао је дужности наставника, официра безбедности, директора извоза наоружања и војне опреме (СДПР „Југоимпорт“), радио на испоруци наоружања и војне опреме и пружању помоћи ослободилачким покретима који су се у то време борили за независност у свету.
У току активне војне службе завршио је и Школу за усавршавање старешина радарске и ракетне специјалности, ваздухопловне електронике у САД и Вишу ваздухопловну академију.
Обављајући поверене дужности, путовао је по свету, понајвише у несврстане земље. Дужност шефа групе за економско-техничке послове у СССР-у при амбасади СФРЈ обављао је пет године. Било је то управо у време када се ЈНА наоружавала савременим ратним средствима за све видове оружаних снага.
Поред редовних формацијских дужности, обављао је и одговорне дужности у СКЈ. Био члан Комитета СКЈ ССНО, председник комитета војно-привредног сектора ССНО, члан опуномоћства СКЈ у СССР.
За заслуге у рату одликован је Орденом за храброст, Орденом братства и јединства са сребрним венцем, Орденом заслуге за народ са сребрним зрацима и Медаљом за храброст. Поред наведених, у поратном периоду више пута је одликован, носилац је шест ордена и седам медаља. Посебно ваља истаћи Орден југословенске звезде на огрлици за сарадњу и рад са ослободилачким покретима.
Пензионисан је 1988. године у чину пуковника.
По пензионисању активно се укључио у СУБНОР. Неумитна смрт га је затекла на дужности председника СУБНОР општине Савски Венац, председника Секције бораца Прве пролетерске НОУ бригаде, члана Председништва СУБНОР-а Београда, члана Председништва СУБНОР-а Србије и Комисије за међународну сарадњу. Неуморно је радио на неговању традиција Народноослободилачке борбе у Другом светском рату.
