Пилот-наредник Михајло Петровић погинуо је 20. марта 1913. године код Скадра. Он је прва жртва у српском ваздухопловству и један од првих пилота на свету који је погинуо у борбеним дејствима.

„Петровић ће бити ас, јер је миран и презире смрт“, рекао је славни француски пилот Броден, описавши тиме срж личности нашег првог летача.

Михајло је рођен у селу близу Крагујевца, где је похађао основну школу.

Војну занатску школу уписао је 1897. године у Крагујевцу, а 1902. покушао је да се упише у неку од војних академија у Русији.

У томе није успео и враћа се у Србију већ 1903. године где уписује подофицирску артиљеријску школу.

После две године, распоређен је у Гардијски артиљеријски пук у Нишу, а постаје наредник 1910. године у гарнизону Београд.

Српска војска је 1912. године позвала добровољце да се пријаве за обуку за пилоте.

Како је томе одувек стремио, наредник се нашао међу пријављенима и, након положених испита, послат је међу првима у Француску.

После само двадесет дана обуке извршио је свој први самостални лет, а успешно завршава обуку чак месец дана пре остатка своје групе.

Тада је званично постао први српски пилот са дипломом.

Имао је међународну пилотску лиценцу ФАИ број 979, а српску број 1.

Морамо напоменути да су пилоти тада морали да буду само изузетно храбри и племенити људи који су били свесни да је опасност од смрти увек на врхунцу. Ти почетни облици авиона били су јако крхки, а летело се без падобрана и неке велике заштите.

По повратку у Србију и почетком Првог балканског рата, Петровић је распоређен на први војни аеродром у Нишу.

После 12 састављених авиона и тренажних летова, он се навикава на свој авион Фарман ХФ-20 и бива распоређен у састав новооснованог Приморског аеропланског одреда.

Њихов први борбени задатак био је да пружају ваздушну подршку трупама које су опседале Скадар.

Након неколико пробних летова који су прошли без проблема, први узлеће поручник Станковић.

Затим, на ред долази наредник Михајло Петровић који полеће 20. марта 1913. у свој први борбени задатак, прави круг изнад села Меглуши и Бушати на висини око 1.500 метара и затим се спрема за слетање.

Међутим, у тренутку када је искључио мотор и кренуо да се приближава тлу, његов авион је погодила снажна ваздушна струја, што је знатно успорило авион, који се затим и преврнуо.

Наредник је из авиона избачен на висини од 1.000 метара и није преживео пад.

Сахрањен је у селу Барбалуши 21. марта, а по завршетку Балканских ратова његови посмртни остаци премештени су на Цетиње.

На захтев породице, 1931. године посмртни остаци пренесени су у Београд на Ново гробље, а тамо се налазе и данас.

Храброст овог јунака спрске историје треба да величамо генерацијама и да не дозволимо да икада буде заборављен.

Ипак, Петровић и даље нема споменик, а тек пре неколико година војни аеродром у Нишу понео је његово име.

Улица у Београду данас носи име пилота Михајла Петровића и налази се у оквиру општине Раковица.

Извор: Данас