Јуче је у сали Српске академије наука и уметности уприличена свечаност, као круна целогодишњих напора да Скупштина Србије донесе Резолуцију о геноциду над српским народом у двадесетом веку.
Програм је надахнуто водио редитељ и публициста Драгослав Бокан уз присуство високих званица и академика, господина Матије Бећковића и Василија Крестића.
Поред поменутих скупу су се обратили и рабин Исак Асиел и госпођа Данијела Данон секретар Савеза Јеврејских општина у Србији.
Велике заслуге за изузетну организацију изложбе о геноциду у УН, као и раду на свим обележавањима и дипломатским везама посебно са Израелом припадају амбасадорки др Љиљани Никшић.
Овим поводом уручен је велики број плакета и захвалница, свима онима који су својим радом помогли да се истина о логорима у НДХ никада не заборави, иако је то покушано тиме што комплекс логора Јасеновац није сачуван (као Аушвиц, Маутхаузен, Дахау…); како рече академик Бећковић, «човек тамо кад дође нема где свећу да запали».
Стоји велелепни споменик без слова…коме и због чега је подигнут.
Плакету је поред председника Републике Србије Александра Вучића, председника Руске Федерације Владимира Путина, генералног секретара Уједињених нација Антонија Гутереша, председника Парламента Ивице Дачића и предстaвника дипломатског кора добио и председник СУБНОР-а Србије генерал-мајор Видосав Ковачевић.
Уз њих, а поводом 80 година од почетка страдања српског народа у НДХ, главни одбор Удружења логораша Јасеновац предвођен председником Славком Милановићем доделио је плакате и захвалнице и академицима, научницима и публицистима из Србије и иностранства, као и Србима из региона и дијаспоре, уметницима, новинарима који су дали допринос очувању културе сећања на жртве Јасеновца, једног од најбруталнијих логора за истребљење у Другом светском рату.
Сада остаје нада да ће наш Парламент препознати значај предложене Резолуције и што пре је донети, јер како јуче рече академик Василије Крестић, да ми имамо проблем да се међу собом у науци и животу усагласимо о броју и страдању наших сународника, па како онда очекивати, да нас други препознају као жртве, а не као џелате.
Свакако пут Србије по овом питању је да се угледа на Израел, где се сваке СЕКУНДЕ у њиховој синагоги у Јерусалиму, прочита по једно име страдалника у страхотама Холокауста.
Помешане емоције госпође Данон (кћерке и унуке рабина), од поноса до туге и на крају саосећања дубоко су дирнуле присутне и освестиле још једном како новог масовног страдања никада и нигде више не сме бити, и зато сви ми морамо дати допринос да се последњи пробој логораша никада не заборави!
