ФИР се сећа „Ванси конференције“ од 20. јануара 1942. године, централног датума за припреме „коначног решења јеврејског питања“. После првих масовних убистава и искустава стечених у тим зверствима у рату за истребљење, као и експеримената са отровним гасовима, фашистичка администрација се састала како би што боље организовала будућа масовна убиства.

На позив шефа тајне безбедносне полиције Рајнхарда Хaјдриха, петнаест представника тајних служби и лидера СС јединица који су били задужени за источне окупиране територије, састали су се да договоре депортацију свих европских Јевреја. Присутни су били свесни да депортација значи истребљење.

Не само идеолошки, већ и кроз политичку праксу, наци режим је показао и доказао став да Јевреји, Роми као и Славени нису људи већ „штеточине“ које више немају права да живе у земљи „надљуди“ (иберменша). На састанку је јасно речено да финално решење за европске Јевреје, њих око 11. 000.000 коначно долази на разматрање.

Наравно, практична имплементација коначног решења подразумевала је да ће Европа бити „пречешљана“ од запада до истока.

Направљен је план да се евакуисани Јевреји прво возовима допреме до тзв. транзитних гетоа, одакле би били даље транспортовани на Исток. Сви учесници су сматрали да поступају по вољи Фирера.

У исто време Адолф Хитлер је прогласио „обрачун са тзв. завереницима-банкарима и представницима високог капитала, све до зидина Кремља“, који су по његовом мишљењу и лажи желели истребљење Аријеваца. С тим у вези Хитлер је послао телеграм Гестапоу: „Протеривање јевреја на Исток, које је већ започело у неким областима представља почетак коначног решења јеврејског питања. Мере су већ предузете у Алтрхеју, Остмарку као и протекторатима Боемије и Моравије“ Гестапоу је наређено да достави податке о свим Јеврејима који још живе на територији Рајха. Смернице за техничку егзекуцију и евакуацију Јевреја сада су скициране, тако да се саучесницима у масовним чисткама – градским властима, полицији, порезницима и другима омогући да се сакрију иза тога да су само следили инструкције. Међутим, начин на који су се чланови аријевске националне заједнице обогатили отимачином имовине депортованих Јевреја брзо је заборављен у немачком друштву, одмах по завршетку рата.

Масовна убиства у концентрационим логорима почела су средином марта 1942. У мају, Собибор-камп за истребљење био је спреман да почне са радом. Почетком јуна Аушвиц-Биркенау, јула 1942. логор Треблинка и многи други.

Историјски се поуздано може претпоставити да је преко 6.000.000 људи страдало, политиком истребљења у контексту коначног решења јеврејског питања.

Иако су масовна убиства милиона људи испланирана на овом састанку, његови учесници су, по завршетку рата, срамотно мало кажњени како у Нирнбершком, тако и дуругим процесима. Довољно је рећи да је само Адолф Ајхман на суђењу у Јерусалиму, као одговоран за злочине, осуђен на смрт, а казна је извршена 1962. године.

Сећање на овај историјски датум за ФИР и његово чланство је света дужност као и активно деловање против расизма и анти-семитизма данас.