Данас је Дан највећег српског светитеља, првог архиепископа србског, учитеља вере православне и васпитања деце у тој вери, Светог Саве Српског. Као обавезан државни празник и нерадан дан увео га је у листу празника још Милош Велики, строго кажњавајући ма кога ко се дрзнуо да на тај дан ради. Али вратимо се осам векова уназад. Сава рођен у старом Расу је по плану оца требало да буде управитељ Рашке области. Али очеви планови се нису поклапали са Божјим.

Млади принц којем су већ одабрали невесту, једне ноћи у својој седамнаестој години сео је на дората и побегао на Свету Гору, жељан духовног подвига и благочестивог монашког живота, о коме је слушао од многих монаха који су долазили осу његовом по милостињу.  

Отац његов, велики жупан Немања (потоњи монах Симеон) био је очајан, пославши своје људе да врате Растка кући. Међутим доцкaн, Растко је нашао уточиште у руском манастиру Светог Пантелејмона (Русику).  Тако да је у манастиру Светог Пантелејмона замонашен и уместо Растко, на монашењу добио је ново име –Сава, по светом Сави Освећеном (који је живео у петом веку нове ере). 

Када се Сави испунила животна жеља да посети Свету земљу и град Јерусалим братија се сетила предања и аманета Светог Саве Освећеног да се његова патерица (владичански штап) преда монаху који ће носити његово име и бити краљевског порекла. Братија није била сигурна да се ради баш о нашем оцу Сави, али патерица је сама са места на ком је чувана мистично преко ноћи била затицана на месту на којем је Свети Сава служио литургију. Из свете земље коју је богато даровао донео је наш Сава и икону Мајке Божје „Тројеручицу“. И  патерица и икона чувају се у задужбини Светог Саве и оца му Симеона Мироточивог у манастиру Хиландару. 

О дипломатским даровима које је отац Сава имао, да се опишу потребна би била цела једна књига, а некмоли неколико речи. Углавном Сава је у Никеји, где је било седиште световне и црквене византијске власти, успео да издејствује аутокефалност Србске цркве oд византијског цара Теодора Првог Ласкара. Можда и важнији његов подухват био је кад је завађену браћу Стефана Првовенчаног и Вукана измирио пред моштима њиховог родитеља Светог Симеона. 

Што се тиче писане речи, иза Светог Саве остао је Номоканон, збирка свих дотадашњих црквених и световних закона међу којима је Сава мудро одабрао оно што је сматрао важним, не само за равноправност православних цркава већ и оно што се тицало што мањег уплива световне власти у црквене послове. Колико је та књига важна најбоље сведочи чињеница да су Законоправило користили Руси, Бугари и Румуни. 

Но вратимо се у 2022. у овај свети 27. јануар, када све србске школе и ђаци славе своју Крсну славу – светитеља Саву и у свим школама одзвањају стихови химне Светом Сави, као и они песника Војислава Илића: „Ко удара тако позно у  дубини ноћног мира, на капији затвореној светогорског манастира…Векови су прохујали од чудесне оне ноћи, векови су прохујали и многи ће јоште проћи. Ал то дете јоште живи, јер његова живи слава, јер то дете беше Растко, син Немањин – Свети Сава.“