На предлог СУБНОР-а Месне заједнице Лаћарак, поводом наступајућег Дана борца 4. јула председник СУБНОР-а Србије генерал-мајор Видосав Ковачевић је одликовао «Медаљом борца» Марију Маричић Маркс. Медаља борца је највеће признање СУБНОР-а Србије на основу Члана 13. Статута СУБНОР-а Србије.
Част да у име председника СУБНОР-а Србије уручи медаљу имао је потпредседник СУБНОР-а Србије и председник СУБНОР-а АП Војводине Јово Барошевчић у Суботици 1. јула 2023. године на програму уприличеном поводом обележавања «Дана борца».
Марија Маричић је пре свека Лаћаркуша, Сремица и партизанка, Немица и жртва усташких логора, данас Суботичанка – пензионерка, мајка и бака. Рођена је у немачкој породици Маркс 1935. године у селу Лаћарак покрај Сремске Митровице. Као девојчица од седам година, са братом и сестром била је у више логора по Срему. Због оца који је иако Немац, био предратни комуниста и партизан, цела њена породица претрпела је стравичан терор, а живели су у Срему на подручју НДХ – где су харале усташе. Она то оцу не замера, него се поноси његовим ликом и делом.
Са поносом истиче како је њена мама говорила да је била на правој страни историје и да је срећна што може да седи са људима.
Маријин отац Јакоб (Јаша) је још пре рата био комуниста а чим је започео рат прикључио се илегалном партизанском покрету а Када су представници фашистичке власти посумњали у његову искреност, отишао је у партизане. Такви случајеви да неко Немачке народности оде у партизане су били веома ретки. И зато је цела породица наишла на осуду своје заједнице. Зато је њена мајка са децом 1942 отишла у збег на Фрушку Гору где су углавном су били Роми, Јевреји и Срби. Током велике офанзиве на Фрушку Гору августа 1942. бежећи од усташа она, мајка брат и сетра су ухапшени код села Черавића. Марија је тада, са осам година, први пут била сведок убиства, и то јој је остало урезано за цео живот. Сећа се младића који је имао шешир и на њему петокраку и односа усташа према њему, сећа се свих страхота и мучења. Из Черевића су их транспортовали у Руму, а из Руме возом послали у други логор у Сремску Митровицу, у сточним вагонима где се једва могло стајати. Преживела је изрицање смртне казне стрељањем али уз помоћ вратара у Костудији успели су да побегну. Маријин деда борио се у Церској бици у Првом светском рату, на страни Срба – чак је препливао Саву да им се придружи. Син деде који је ратовао за Србију је Маријин отац – Јаков Маркс. Због тога ће у логору Јасеновац бити и Јаковљева мајка и жена. Бака је из Јасеновца одређена да оде у дечији логор у околини Сиска, да буде с том децом док Међународна организација Црвеног крста није распустила тај логор. Маријина фамилија са мајчине стране другачије се поставила током рата и посебно по њиховом повратку из логора. Мамина браћа и мати живели су у истом шору али уопште нису долазили, као да нису нај ближи род. Једном је ту баку срела у групи жена које су носиле воду на обраници, али јој ништа није рекла. Бака је, каже, чак окренула главу тад. Када су јој поново одвели једне ноћи мајку, Марија је остала да брине о брату и сестри сам у кући уз помоћ комшија Срба који су им тајно дотурали храну. Отац је рањен 1944. и умро је услед губитка крви у Фрушкој Гори, мајка и бака су преживеле рат. Звршила је школовање и запослила се као учитељица најпре у општини Кладањ у Босни, после досељења у Суботицу радила је у школама у Малој Босни и у самом граду. По занимању је професор Руског језика и књижевности. Са друговима и некадашњим борцима оснивала је одред извиђача Спартак у Суботици. Била је удата за колегу учитеља Драгомира Маричића из тог брака има ћерку Гордану. Марија увек напомиње да никад није имала проблема што је била Немица, као ни њена породица. Сада проводи дане у Герентолошком центру у Суботици и повремено посећује Лаћарак када су комеморативни скупови. Марија је последњи живи сведок Велике офанзиве на Фрушку гору 1942 као и страхота на митровачком Спомен гробљу за време акције Виктора Томића.
СУБНОР Месне заједнице Лаћарак