У организацији Одбора Владе Србије за неговање традиција, а под вођством државног секретара Зорана Антића одржан је помен мајору српске Краљевске војске Војиславу Воји Танкосићу. Помен је служио војни свештеник – протојереј капетан Славко Папић, уз појање дела хора Цркве Светог Марка. Скупу је, уз припаднике Војске Србије, присуствовао и цвеће положио велики број патриотских удружења, а у име СУБНОР-а Србије Станислав Рескушић.
Војвода Воја Танкосић завршио је највише војне школе, али најважнију је са „највишом оценом“ положио диљем ратишта на којима је ратовао, а за шта је одлиован и Златним војничким орденом Карађорђреве звезде са мачевима.
Државни секретар је у својој беседи детаљно причао о животном путу и јунаштву војводе Танкосића чија је храброст, али и челична дисциплина коју је тражио од својих комита, чинила његове јединице непобедивим. Сурово је кажњавао уходе и дезертере, а за силовање је одредио тешко батинање починитеља, тако да је очистио своје јединице од недостојних војника.
Захваљујући ратним успесима стекао је велику популарност у Београду, толику да су се штампале разгледнице са његовим ликом или са сликом његове чете.
Никада се није женио говорећи да је „венчан за Србију“. Прогањао је крадљивце и корумпиране политичаре према којима се понашао као према својим непријатељима.
Колико је војвода био опасан најбоље сведочи да је после сарајевског атентата једна од тачака ултиматума Аустроугарске Србији била да се склони Танкосић, што је и покушано, али су његови до зуба наоружани људи приморали власти да га пусте.
За време повлачења српске војске 1915. као командант батаљона смртно је рањен у Игришту код Великог Поповића 31. октобра 1915. Од последица рањавања, умро је 2. новембра 1915. у 35. години живота у Трстенику.
Његови војници су га однели и закопали тајно на Трстеничком гробљу, али су Аустријанци ипак успели да га пронађу, откопају и након установљивања идентитета, сликају леш, како би уверили јавност да је ипак мртав. Уз слику гроба и леша, објављен је и текст у којем је писало како је „дошао крај Воји Танкосићу“. Рудолф Арчибалд Рајс у својој књизи „Шта сам видео и проживео у великим данима“ пише да су Аустријанци затим мртвог Танкосића обесили. Посмртне остатке пренела је његова мајка Миља, уз помоћ Удружења српских комита и сахранила на београдском Новом гробљу 8. октобра 1922. године.
Много би се могло писати о војводи, у његовој улози у Балканским и Првом светском рату, а да се не испише ни део онога што је урадио за своју отаџбину. Колико су га његови војници волели и били му одани најбоље сведоче стихови уклесани на његовом гробу:
Венац бесмртне славе
српска ти вила плете,
над твојим гробом, Војо,
комитске плачу чете
2. новембар 2023