ТИХИ ОДЛАЗАК ВЕЧИТОГ ДЕЧАКА ПРВЕ ПРОЛЕТЕРСКЕ

Вечити дечак Прве пролетерске Албин Пиберник придружио се бесмртном строју своје легендарне бригаде.

Албин Пиберник је рођен 1. фебруара 1931. године у Словенији, место Јасенице. Свој пут изабрао још онда када је као дете, са својим родитељима кренуо преко Игмана. Већ у Фочи, од последица смрзавања током сурове јануарске зиме 1942. године, остао је без мајке, а касније и без оца. Говорио је како је, као дечак, плакао док су му сахрањивали мајку. Тада му је пришао човек за којег није ни знао ко је – Јосип Броз Тито – и рекао му: „Пролетери не плачу“.

Након погибије оца, живео је је у Словенији. По завршетку рата долази у Београд, а потом бива упућен у Москву на школовање. Дечачки сан да постане пилот претворио је у животни позив. Био је дугогодишњи војни, а потом и цивилни пилот.

Био је почасни члан Секције бораца, потомака и поштовалаца Прве пролетерске НОУ бригаде.

Преминуо је у Словенији, 19.04.2026.године.

У опроштајном говору, Секција Прве пролетерске навела је:

„Градећи каријеру војног и цивилног пилота постао је наш учитељ непоколебљив у одбрани истине о Титовим партизанима и Народноослободилачкој борби. Било је непоновљиво искуство слушати причу како је, када је постао пилот, често надлетао трасу од Романије, преко Сарајева и Игмана, све до Фоче, где је гроб његове мајке Јулке, и евоцирати успомене на све што је преживео.

Албин је био најмлађи учесник легендарног Игманског марша Прве пролетерске НОУ бригаде и активни учесник на скуповима антифашиста широм региона. Остао је Југословен и искрени присталица идеје о братству и јединству народа и народности СФРЈ, без обзира на све разлике које добијамо рођењем, националним и верским разликама, о миру, слози и заједништву, о самоуправљању базираном на солидарности, идејама праве борбе против фашизма.У тим уверењима нису га пољуљаји чак ни властити губици и породична трагедија коју је доживео у Другом светском рату. Управо захваљујући људима као што је био Албин Пиберник генерације младих људи одрастале су у миру, васпитавајући се на правим вредностима. Ту је страну и тај свој став држао до краја живота. То је била истина за коју се читавог живота борио.

Kада је одлучио да свој 90.рођендан прослави у Београду, изабрао је ресторан Kорчагин јер све што је радио у животу имало је неку невероватну причу. Са широким осмехом рекао је да је Београд за њега главни град његове Југославије, а да му је партизанско име било Kорчагин. И заиста, кад закорачите у тај простор, осетите дух тог времена, слободу и невероватну енергију. Тог дана, Албин је био истински срећан.

Његов одлазак је ненадокнадив губитак за нас, за све људе добре воље, за његове пријатеље и поштоваоце, а изнад свега за његову породицу. Саосећамо у болу и упућујемо изразе најдубљег саучешћа.

Драги Бине, ведро лице вечног дечака остаје као најлепша и неизбрисива слика у нашим срцима. Са дубоким поштовањем, опраштамо се од Тебе речима које си увек поносно изговарао: ПРОЛЕТЕРИ НЕ ПЛАЧУ!

Твоја Секција бораца, потомака и поштовалаца Прве пролетерске народноослободилачке ударне бригаде из Београда

Нека Ти је вечна слава и ХВАЛА!“