Поводом 82.годишњице добровољног одласка мештана села Горњи Матејевац у јединице НОВЈ 28. августа 2026. године обележен је тај дан и положени су венци и цвеће на Спомен обележје палих бораца у Другом светском рату.
Били су присутни представници: Војске Србије, Полиције, Града Ниша, Општине Панталеј, Српско-руског хуманитарног центра, посада руског Иљушина Ил-76 који данима успешно учествују у гашењу пожара у Србији на тешко приступачним теренима, Удружења пензионера, СУБНОР-а Града Ниша, МЗ Горњи Матејевац и окупљени грађани.
Химну „Боже правде“ извео је Марко Милисављевић, музички уметник и мастер музичке уметности а у знак поштовања минутом ћутања одата је почаст свим борцима Народноослободилачког рата. Парастос је служио отац Иван Симић.
Затим се присутнима обратио модератор овог обележавања:
„Данас смо овде да потврдимо чувену тезу по којој ми не само да стварамо историју, него смо и историјом створени. Историја Сремског фронта једна је од тема на којој се у Србији гради култура сећања на догађаје из Другог светског рата.
Сремски фронт био је утврђен у седам одбрамбених зона, а, како се наводи, од Београда до Винковаца бранила се, по наређењу Хитлера, граница Немачке.
Борбе на положајима Сремског фронта нису јењавале 172 дана. Народ је постао војска. У позадини фронта, након погибије или рањавања борца, пушка је прелазила у руке дојучерашњег позадинца.
У знак победе у Другом светском рату, следи једна од најлепших песама које су створене – песма која говори о страдању и болу, песма уз коју су расле многе генерације – „По шумама и горама“.
Скупу се обратио и представник Градске општине Пантелеј, Немања Рајковић.
Пуковник Анђелко Милићевић, потпредседник СУБНОР-а Србије и председник ГО СУБНОР-а Ниш у свом надахнутом говору рекао је:
ЗАВЕТ ГЕНЕРАЛУ
„Данас се не опраштамо само од једног човека-данас се сећамо читаве једне епохе. Преминуо је мој ратни командант Војске републике Српске.
Отишао је јуче, уочи Успења Пресвете Богородице, да би био тамо на бдењу одозго, на позив Пресвете Богородице.
„Апостоли из далека сабраше се и одоше сахранити тело моје, а ти сине и Боже мој, прими дух мој.“
Ако ово није утешно, не може бити ништа друго.
Јуче је свештеник Борис Топић из Хага у 11:30h био код генерала Ратка Младића. Исповедио се, причестио и након тога се одмах упокојио са крстом у руци, који сам му ставио, рекао је свештеник Борис.
Драги народе! Позивам вас да минутом ћутања одамо пошту нашем српском Обилићу, команданту Главног Штаба Војске републике Српске, генералу Ратку Младићу.
Команданте нека Вам је вечна слава, Вама и 23659 српских витезова, који су узидали животе у темељ Републике Српске.
Данас је тужан дан за Србију, за сваког Србина и васколиког српског рода због смрти генерала Ратка Младића команданта Војске републике Српске. Спречио је да овога пута не буду поново пуне херцеговачке јаме српске нејачи, клање и убијање од стране усташа и њихових помагача, као што је то било у Другом светском рату.
Спречио је да се не понови Јасеновац, Доња Градина, Козара, Јадовна, Пребиловци, Ржани До, Корићка јама и многе знане и незнане јаме-понорнице. Спречио је братоубилачки рат међу Србима и није делио људе на партизане и четнике, скинуо је петокраку и кокарду са капа, а на капи како смо је ми звали „Степина капа“ носила се тробојка Републике Српске.
Био сам поносан што сам га лично познавао, од мог првог службовања као потпоручника 1978. године у Скопљу, а после од почетка рата 1992. до краја рата 1995. где ми је био као и многима командант у Војсци Републике Српске. И поново бих стао у строј испред њега.
Увек је био на челу својих бораца, а посебно тамо где је било најтеже.
Његова команда није била напред, него је била за мном, његово команадно место није било у луксузној канцеларији и апартману, његово командно место је било на ливади, врлети, шуми, на планини, у хеликоптеру.
Уверен сам да ће они који су спроводили тортуру над генералом Младићем једног дана одговарати за то.
Ускраћено му је да последње тренутке проведе уз најближе, да за живота види споменик своје Ане и да своју племениту душу испусти у својој српској земљи коју је највише волио, а не у ћелији-самици хашког казамата.
И на крају дозволите један кратак цитат генерала Младића:
„У целом овом рату, ја сам бранио свој народ на својој српској земљи. То ми је била и дужност, обавеза и изузетна част. Зато сам официр, да народу будем на располагању када му је најтеже…
И у овоме рату настојао сам да кроз лични пример заштитим живот наших људи, нејачи, живот војника, официра, не мислећи о сопственом животу. Мој је народ био војска, а ја сам мали део огромне војске.
Никада ми није било битно колико ћу дуго и како живети, већ шта ћу за живота дати свом народу. И ако сам нешто у свом животу и у овом тешком времену дао мом народу и његовом опстанку, онда сам срећан и задовољан.“
А дао је Републику Српску.
Дао је живот свој и живот своје ћерке Ане!
Многи данас имају грижу савести. Ретко ће ко то признати. Многи би требало да се стиде својих поступака, посебно они који су знали да ниси наредио масовна убиства у Сребреници.
После Степе, Путника, Мишића и Бојовића, био си најбољи војсковођа српскога рода. Твоју жртву за слободу српскога народа, поколења не смеју заборавити.
Драги и поштовани, легендарни команданте, драги наш генерале, туга обухвата твоју породицу, твој народ и твоје саборце…
Одлазиш код твоје ћерке Ане, коју си неизмерно волео.
Покој твојој јуначкој души, српски Обилићу!!!
Они „тамо“ су бирали где ће те убити, а ми бирамо како ћемо те памтити!
Волимо те… нећемо те никада заборавити!
Путуј генерале и сретни ти небески путеви…
Нека је твојој мајци хвала што је родила сина-српског генерала!
Вечна ти слава славни команданте!“ завршио је своје излагање Милићевић.
Приредио Анђелко Милићевић