Достојанственим скупом одржаним 19. септембра на београдском Новом гробљу, у Алеји заслужних грађана, обележена је 25. годишњица смрти пуковника Јагоша Жарића, легендарног и последњег команданта славне Прве пролетерске народноослободилачке ударне бригаде. Човек који је јахао на челу олује, предводио митски пробој на Сутјесци и са совјетским Црвеноармејцима ослобађао наш Београд, доживео је да у миру осети сву тежину историјских ломова и неправде кроз голготу злогласне голооточке „Петрове рупе”. Ипак, истина је победила, а Жарић је дочекао пуну судску и историјску рехабилитацију.
Венце и цвеће су положили, поред породице Јагоша Жарића, делегација СУБНОР Србије, СУБНОР Београда, Секције Прве пролетерске НОУ бригаде, СУБНОР Лаћарка, чланови фамилије, пријатељи и поштоваоци.
Пред породицом, потомцима и поштоваоцима слободарске традиције, потресно и надахнуто слово одржао је Ратко Kрсмановић, члан СУБНОР-а Србије и председник Српског огранка Мреже интелектуалаца, уметника и друштвених покрета за одбрану човечанства.
Говор који је расплакао и поносом испунио потомке последњег команданта Прве пролетерске НОУ бригаде:
„СЛОВО О KОМАНДАНТУ ЈАГОШУ ЖАРИЋУ
Поштована Александра, поносна кћери великога оца, драги потомци Јагоша Жарића и породицо Жарић, другарице и другови, поштоваоци слободарске и непокорне традиције,
Стојим данас овде, на овом светом парчету београдске земље, у Алеји заслужних грађана, подигнута чела, али са узбуђењем и дубоким дрхтајем у души. Није лако да пред вама и пред историјом говорим о човеку који није био само војник и стратег, већ громада од човека, епска вертикала нашег опстанка – о легендарном команданту Јагошу Жарићу. Зато ми не замерите што сам своје обраћање на овом месту преточио у писани говор.
Kада изговарамо Јагошево име, ми не листамо обичне странице историје; ми отварамо књигу јунаштва исписану крвљу и каменом. Израстао из слободарског корена славног братства Жарића из Бјелопавлића (Мартинића) – из оног гнезда које је у народноослободилачки огањ дало четрдесет и два ратника, пет првобораца, а њих двадесет је положило младе животе широм бивше Југославије – Јагош није могао бити другачији него вођа и непокор. Ја сам имао ту личну част да у Никшићу похађам школу која носи име његовог брата, хероја Ратка Жарића, и још као дете научио сам каква то крв тече кроз вене овог братства.
Помислите само каква је то људска и морална планина морала бити, какав војнички геније, када му у вихору најкрвавијег рата, у огњу и пепелу, бива поверена команда над легендарном Првом пролетерском бригадом! Јагош није командовао из заклона. Он је јахао на челу колоне и олује. Лично је водио митски, надљудски пробој на Сутјесци, кидајући обруче тамо где је смрт косила све пред собом. Kрчио је путеве слободе, ослобађао наш Београд раме уз раме са совјетским Црвеноармејцима и његовим пријатељем генералом Ждановим, ломио кичму фашизму на крвавом Сремском фронту, где је заробио злогласну СС дивизију „Принц Еуген“, и победоносно гонио непријатеља преко Загреба све до Трста.
Међу борцима је кружио мит, рођен вероватно из чистог страхопоштовања: „Јагоша неће метак!“ Чувало га је нешто више од среће – чувало га је његово чисто срце и праведна борба. Гвожђе и олово му нису могли ништа.
Али, авај, у тим смутним, вучијим временима и потресима, оно што нису могли фашистички рафали, учинила је погана и отровна реч клевете. На правди Бога, 14. септембра 1949. године, прослављени командант је окован и бачен у мрак. Осуђен као присталица Резолуције Информбироа на 14 година робије, Јагош бива бачен у најмрачнију утробу пакла – у злогласну, голооточку „Петрову рупу“. Замислите ту страшну, античку драму: човек који је донио слободу Београду, херој Сутјеске, понижаван је, мучен и ломљен у камењару, у јами намењеној за уништавање људског достојанства. Тамо где су кидали месо, сламали дух, нису могли да сломе његову војничку и људску част.
А онда, повратак на такозвану слободу. Али какву? Живот са жигом и етикетом „ИБ-овца“, живот под будним оком сумње, у тишини и изолацији. Био је то дуги, мучни ход по мукама ослободиоца који у сопственом граду корача као туђинац, скрајнут од оних који му нису били достојни ни чизме да обришу. Али Јагош је ћутао и носио свој крст достојанствено, онако како само хероји умеју – са поносом који сија јаче од свих неправедно одузетих ордена.
Ипак, историја је спора, али достижна, а истина жилава попут црногорског крша. Захваљујући лавовској, вишедеценијској борби и упорности његове кћери Александре, која је сачувала очево достојанство, као и верности Секције бораца Прве пролетерске и СУБНОР-а, дочекали смо историјски тријумф правде. Одлуком Вишег суда у Београду, Јагош Жарић је и формално, потпуно рехабилитован! Његово име је спрано са стубова срама и уписано тамо где му је одувек и било место – у књигу бесмртних. Данас једна од улица на Бањици с поносом носи његово име, а његови земни остаци почивају овде, у миру и достојанству Алеје заслужних грађана.
Драги наш команданте Јагоше, метак те није хтео, клевета те је ранила, тамница мучила, али те је историја узвисила и увела у вечни строј бесмртника. Док је Мартинића и Бјелопавлића, док је Београда и Прве пролетерске, твоје име ће се изговарати са шапатом пуним поштовања.
Нека ти је вечна слава и хвала, легендо и поносу нашег рода и нашег племена!“
Присутнима се обратила и ћерка Александра Жарић која је, уз захвалност, истакла колико је важно неговати традицију сећања на великане који су оставили дубок траг у историји наше земље и нашег народа.
Говорила је о свом оцу Јагошу и истакла да је био изузетан човек, поштен, частан и племенит, веома скроман. Прави пролетер коме су слобода, патриотизам и достојанство биле идеје водиље, увек одан свом народу, домовини и породици.
„Нас, своју децу је учио да живимо тако да нас се не постиде ни преци ни потомци. Данас смо се окупили на овом месту не да тугујемо, већ да славимо Јагоша Жарића, његов живот и борбу. Сложићете се, имао се рашта и родити. Нека је вечна слава и хвала Јагошу Жарићу!“
На самом крају минутом ћутања одата је почаст Јагошу Жарићу, последњем ратном команданту славне Прве пролетерске НОУ бригаде.
