Било је то јако давно…пре пуних 78 година једна млада жена, Љубинка Вуруна, из села Бели поток подно Авале, наишла је на тела 2 погинула Црвеноармејаца са Кавказа. Сама их је сахранила у свом дворишту.
Након неколико година прво изданци, а потом моћна стабла Кавкаског ораха израсла су на местима где су сахрањени руски војници. Највероватније је да су они те орахе, из којих су изникла стабла носили у џеповима још из своје отаџбине.
Све године свог живота Љубинка их је гајила и неговала, иако је било предлога и да се посеку. Ови живи споменици мртвим јунацима су нешто највеличанственије што је могло да се деси; српска земља је у своја недра примила ослободиоце – Црвеноармејце, а они су се кроз моћна орахова стабла захвалили земљи коју су нештедимице бранили и за њу и умрли.
Плодови ових ораха су недавно однети у Дагестан на међународни патриотски форум „Каспиј“, уручени су министру за омладину Републике Дагестан у присуству председника Републке Дагестан. Засађени су симболично на брду Хероја, на Дан битке за Кавказ.
Поводом овог величанственог историјског догађаја у Руском дому у Београду, а у организацији Удружења свесрпског савеза ветерана „Бојево братство“, сада већ времешној госпођи Љубинки уручено је 5 одликовања из пет различитих патриотских и ветеранских организација Русије. Уз звуке Химни Русије и Србије започео је свечани део овог скупа, којем се обратила госпођа Олга Лицинова из Удружења српско-руског пријатељства, као и председник Удружења „Бојевог братства“ Славољуб Љубисављевић. Путем линка са Кавказа се обратио Хајбила Умаров из истраживачког центра „Кавказ“.
Сви говорници изразили су дубоку увереност да ће братски однос две земље, у будућности бити само продубљиван на свим пољима; од војног, економског до културног и верског савезништва.
Мало је познато, о чему је говорио Славољуб Љубисављевић, да су Руски војници долазили као добровољци у Србију још у време српско-трурских ратова. Када су морали да пређу 4000 километара само да би дошли у помоћ браћи Србима. О томе сведоче историјски артефакти, а посебно специфични руски крстови од месинга које су добровољци носили. Ни дан данас се не зна колико их је и где су многи од њих сахрањени.
Управо зато ова стабла, можемо их слободно назвати „заветним“ сведоче о свим жртвама које је Русија поднела за слободу од фашизма у целом свету, али и за ослобођење Србије од Османске империје.
Овај догађај био је један у низу поводом 23. фебруара, празника Дан руског војника, који је обележен широм Србије.
