Удружење „Координација“ уприличило је пројекцију филма „Споменко на вјечној стражи“, филма чија је мисија да отргне од заборава оне који су за своју отаџбину положили животе, а нарочито дјецу борце. Модератор програма Јован Чакаревић је прије почетка пројекције нагласио да: „Не постоје прекодрински Срби, јер смо и ми у Србији прекодрински за оне у Српској Републици, те да се јединство нашег народа мора очувати“.
Но вратимо се филму…
Планина Озрен, мјесто Маглај, засеок Јовићи од 20 кућа…ту је свој кратки живот и започео и завршио Споменко Гостић, најмађи одликовани борац Војске Републике Српске у отаџбинском рату који је погинуо 20. марта 1993. године у 14. години живота. Био је припадник 3. Озренске бригаде.
Живио је са мајком, братом и баком. Мајка му је умрла непосредно пред рат, бака погинула на почетку рата, а брат био распоређен у војску.
Тако је Споменко остао сам. Заштиту је нашао међу борцима, и како рече његов саборац, који је тада имао 16 година: „Ми непунољетни смо се морали дупло јаче залагати и доказивати, како би стекли повјерење старијих бораца.“
Споменко је пронашао два коња и први дио рата, када је линију од шест километара бранило само 60 пунољетних бораца, превозио храну, муницију и и рањенике. Како се рат захуктавао морали су, у недостатку људства, и млађе ратнике да шаљу на изазовније задатке.
Тај одрастао човјек затечен у тијелу дјечака није марио за себе, био је увјек међу првима и дизао морал много старијима од себе. Обучио се и руковањем топом ЗиС 3, у чему му није било равног.
Сам Споменко у филму свједочи: „Јес’ да је било случајева кад је било тешко, али све се то опет некако издржи. Имао сам више случајева када сам нагазио на мину која би ми „одбила“ точак, једна ме је и ранила, ипак све се некако савлада“.
Прича о њему је путем медија доспела и у свијет, те се један Србин из Париза упутио на Озрен да пронађе тог малог јунака и да га поведе са собом за Француску. Споменко је рекао да док не одбрани родну груду не може да иде, али да ће посље рата свакако доћи. Нажалост крај рата није дочекао. Једна од задње три гранате, а пало их је на хиљаде, усмртила је малог хероја и још пет његових сабораца.
То би укратко била прича филма „Споменко на вјечној стражи“ редитеља Миле Савића, који је приказан у препуној свечаној сали Општине Звездара, а којој је присуствовало око 60 гимназијалаца из Шесте, Дванаесте и Четрнаесте гимназије. Овај филм је до сада приказан више од 50 пута и веома је доприњео да се широм српских земаља покрену иницијативе да се школама, улицама и трговима да име овог дјечака-човјека.
Једна улица и на Звездари носи његово име, а иако мала симболички увире у улицу посвећену Светом Владики Николају Велимировићу. Благословом епископа епархије Зворничко-тузланске господина Фотија у порти Озренског манастира подиже се велелепни споменик Споменку, као биљег да се зло рата више никада не понови и да неки други српски дјечаци сањају своје младалачке снове под топлим ћебетом, а не као Споменко под црном земљицом. А нама старијима за наук да дјечачка крв никада више не поји ни озренску ни било коју другу траву.
На крају ове веома дирљиве манифестације госпођа Зорица Ковачев поклонила је свим гимназијалцима књигу „Сећање не сме да стане“- свети српски новомученици и испoведници 20. вјека.
