СТЕПАНОВИЋ Степан, 12. III 1856. – 29. IV 1929.

СТЕПАНОВИЋ Степан (с. Кумодраж код Београда, 12. III 1856—Чачак, 29. IV 1929), српски војвода, истакнути командант у балканским и у I СР. Ступио 1874. у Артиљеријску школу у Бео­граду. За показану личну храброст и умешно командовање у српско-турским ратовима 1876—78. одликован Таковским крстом с мачевима. У српско-бугарском рату 1885. командовао је четом; 1889. преведен је у генералштабну струку у чину капетана. Професор је војне историје у Војној академији и помоћник начелника Главног генералштаба. У чин генерала унапређен је 1907. и постављен за команданта Шумадијске дивизије; 1908. министар је војске, а затим командант Дринске, па Моравске дивизије, и поновно министар војске 1911—12.

У првој фази првог балканског рата 1912—13. командовао је 2. армијом у борбама против Турака код Страцина и на Црном врху (Кумановска битка). Од краја октобра 1912. до краја марта 1913. са 2. армијом (Тимочка I СТЕПАН СТЕПАНОВИЋ и Дунавска дивизија II) учествује у опсади и заузимању Једрена. У другом балканском рату 1913. успешно је бранио са 2. армијом правац долином Нишаве према Пироту.

У почетку првог светског рата 1914, заступајући одсутног начелника штаба Врховне команде Радомира Путника, руководио је с успехом мобилизацијом и концентрацијом војске. Затим командује 2. армијом која је у церској бици 15. до 24. VIII 1914. разбила 8. и делове 13. корпуса аустроугарске 5. армије и знатно допринела избацивању аустроугарске војске из Србије. Због тога је унапреден у чин војводе. У бици на Дрини 2. армија је под његовом командом у септембру, упорном одбраном осујетила аустроугарску 5. армију да форсира Дрину, и одбила напад Комбинованог корпуса. У колубарској бици у тешким борбама од 19. до 25. новембра за Врач брдо, Човку и код Конатица, његова 2. армија је у садејству са 3. армијом, осујетила аустроугарску 5. армију да форсира Љиг у рејону Лазаревца и на тај начин јој онемогућила да с југа обухвати српске снаге у том простору.

У општој офанзиви српске војске 2. армија је ноћу 7/8. децембра сломила непријатељев отпор на Кременици и принудила 13. корпус да се 8. децембра повуче на мостобран код Човке и Лазаревца, а затим у садејству с 3. армијом и Одбраном Београда, разбила отпор аустроугарске 5. армије и приморала је да се повуче на леву обалу Дунава и Саве.

У повлачењу српске војске крајем 1915. и почетком 1916 године 2. армија под С. у садејству са Тимочком војском, успела је да упорном одбраном успори наступање бугарске 1. армије; нарочито се истакла у рејонуЛесковца (Лесковачки маневар). Под изванредно тешким условима повукла се преко Пећи, Подгорице (Титоград) и Скадра на Крф.

На Солунском фронту 1918. његова армија нападала је на главном правцу (од р. Сушице до пл. Сокола), и од 15. до 17. септембра у садејству са 1. армијом пробила непријатељев утврђени фронт на Добром пољу и Козјаку (в. Добропољска битка), учествовала у гоњењу, избила на бугарску границу и знатно допринела да Бугарска капитулира; на челу 2. армије С. остаје све до 1919, кад је стављен на располагање.

 

Материјали преузети из 
„Војне Енциклопедије“ 
– Друго издање,
Београд 1970