ШТА ЖЕЛЕ ЛОЗНИЧАНИ

Невелико насеље Драгинац, око двадесетак километара удаљено од Лознице, веома је страдало од фашиста током 1941. године. Релевантни историчари су установали да ни у једном месту у Србији за један дан није побијено толико сељака као у Драгинцу, а на подручју Мачве, Подриња и Поцерине немачка окупаторска армада је током Другог светског рата ликвидирала преко 4.000 недужних цивила.

У знак сећања на стравичне дане, Република Србија је одлучила заједно са СУБНОР-ом Србије да се сваки 14. октобар обележава у Драгинцу као Дан сећања.

Жеља Градског одбора СУБНОР-а у Лозници је, пошто у нашој држави не постоји – како тврде – ни једно место које трајно обележава страдање сеоског становништва у Првом и Другом светском рату, да се у Драгинцу, поред постојећег споменика, уреди и меморијални комплекс.

Тим поводом су у Београд, у СУБНОР Србије, на разговор са председником Душаном Чукићем дошли председник Градског одбора у Лозници Живота Исаковић и Миланка Сикст Лукић и Милорад Комарчевић да са хрпом образложених доказа затраже подршку како би државни органи Републике Србије прихватили предлог о уређењу меморијалног комплекса у Драгинцу.

СУБНОР Србије сматра, прихватајући разложни захтев Лозничана, да би током наредне године требало приступити свеукупном уређењу простора у Драгинцу и на тај начин  трајно се одужити жртвама које су пале у ослободилачким ратовима на прагу својих сеоских домаћинстава одупирући се бројнијим окупаторским снагама.

Председник СУБНОР-а Србије је истим поводом, уз пропратну документацију, обавестио Владу Републике Србије преко ресорног министра Зорана Ђорђевића у чврстој нади да ће се и за Мачву, Подриње и Поцерину, кроз комплекс у Драгинцу, пронаћи адекватно решење као вечна слава браниоцима слободе и суверенитета наше отаџбине.