А НОВАЦ  ОКРЕЋЕ  ПЛАНЕТУ, НА ЖАЛОСТ

Пише: Ирена Јовановић, ТВ новинар

Има ли истине где нема правде. Колико је јако њено дебло? Има ли оних што не јуре да буду у праву, а хитају ка срећи.

Бити срећан, а не бити у праву? Одрећи се права на истину, а бити срећан? Може ли се уопште освојити мир, једнак срећи, без упињања да се буде у праву.

Може ли се, како рече блаженопочивши Патријарх Павле, бити безазлен као голуб и мудар као змија?! Јесу ли све златне за зубима? Зашто је непопуларно бити аутентичан. Век је победника, а дух је поражен, жртве су пале, главе су подигнуте, свет је свој сопствени контрапункт, у свакој згодној прилици показује колико бисмо могли да га се бојимо.

Коначно нешто смешно: новац окреће планету! Удружени са извесном сумом новца, срамотно је плаћати данак. Даља борба… А земља, опет, опљачкана и спаљена. „Као сламка међу вихорове“, силнога духа, пламен се ове приче сељака временом и простором… Али доброта ме и даље дира. Насумична, рендом дигитална, немоћна и разарајућа…

Драматична раздобља и застрашујућ континуитет. Доброта је већа од нас, будна и пуна енергије. Напаја се далеко од светлости рефлектора, на брзим моторима и чистом ваздуху, у шетњи и у дубини погледа, приликом трчања, док себе бирате за противника, са оскудним ослонцем да ћете у сваком случају бити победник и снагом да следите добар ген који поправља, вас, а затим мене и осталих 100 мајмуна…

У чему је то снага која зида споменик прошлости, на чијој се највишој коти уздиже светионик будућности?