ЖИВОТ НИЈЕ ГЛУМАТАЊЕ

Пише: Ирена Јовановић, ТВ новинар

На путу између потреба и жеља, привременост деле путници са свих страна. Излет у непознато или у сопствени живот је категорија коју као на аутомату додатних услуга бирамо у складу са оним што смо животу дали и од њега добили, до сада.

Са датом памећу и искуством доносимо низ малих одлука које се шепуре нашом свакодневицом и одређују сваки следећи потез. У аеродромском часопису који промовише путовања, приметила сам атракције које нас као светло у ноћи маме на покрет. Ресторатерство се нуди са потписом оних који су својим славним стопама и фотографијама за успомену обележили једно време. Тамо где је седео Џегер, где је стајала Лиз Тејлор, певао Синатра… Атрактивност таквих места постиже се одржавањем имиџа ексклузивности.

Тако и у београдској Скадарлији можете седети на Далидином месту. Нико се, тада, не пита о њеном болном гоњењу кроз фантастичну каријеру, о потреби за љубављу и страху од напуштања.

Иза Великих имена стоје Велике лажи саткане од оних који верују у Велику илузију.

Може ли се иста стратегија применити на сопствени живот? Од свега најбољег што смо икада учинили, да створимо компилацију која нас носи добрим водама?

Често нам недостаје светла прошлост и помало страхујемо од неизвесне будућности.

Претварање и глуматање, издржљивост на дневном плану, искреност за којом се трага. Живот је слојевита прича коју потписујемо сваке вечери, као коаутори или сценаристи, несвесни свог драматуршког потенцијала.

Одзвања ми стара песма у ушима: паролес, паролес… Далида и Ален Делон! Увек може нешто да се започне, ако се неминовношћу пролазности нешто друго завршава, мимо нашег утицаја. Мимо нашег уплитања. За наш учинак, невезано.