ЗЛАТНА ПРАВИЛА ТРОШКОВА

Пише: Мирослав Миња Николић, адвокат

Добро је познато да странка која у целини добије парницу има право да захтева и наплати трошкове поступка од друге стране. Међутим, ово процесно правило има и одређене варијације, које није згорег познавати. Уколико тужена страна увиђа да је тужилац у праву и постоји спремност да се то призна, а није дат повод за тужбу, туженом је у интересу да одмах призна тужбени захтев (у одговору на тужбу или на првом суђењу). Таквим признањем, ствара се ситуација, да ће тужилац морати да накнади туженом трошкове поступка, независно од успеха у спору.

Познато је да свака странка, претходно, сама сноси трошкове који су настали њеним радњама, а да се право на накнаду трошкова поступка од друге стране остварује тек на основу правоснажне пресуде. У судској пракси није редак случај да тужилац само делимично успе у парници. У том случају, суд, по правилу, досуђује сразмерни део трошкова, у односу на постигнути успех. (На пример, предмет тужбе је накнада штете у висини од 1.000.000 динара, а суд досуди ту накнаду само у висини од 700.000,00 динара, па би, у том случају, тужени имао обавезу да накнади трошкове поступка тужиоцу, само у односу на 700.000 динара, колико му је досуђено). Могуће је да суд у таквом случају одреди и да свака странка сноси своје трошкове или да једна странка накнади све трошкове другој страни, ако друга странка није успела само у сразмерно незнатном делу захтева (уз услов да због тог дела нису настали неки посебни трошкови).

Корисно је знати, да је суд у обавези да приликом одлучивања о трошковима, узме у обзир само трошкове који су били потребни. Тако, на пример, нема основа да странка у поступку плаћа трошкове за оне парничне радње, који нису у вези са предметом спора. Важно је водити рачуна и о оправданој висини трошкова поступка, јер су они за адвокате прописани Адвокатском тарифом, док су износи судских такси одређени Таксеном судском тарифом, а суд се тих тарифа мора придржавати. Када Вам суд достави одлуку о плаћању таксе за тужбу, жалбу и сл., одмах се са са својим адвокатом консултујте, да ли су ти износи реално одмерени. Уколико то није случај, преко адвоката можете оспорити такву одлуку. Када добијете пресуду, анализирајте и правилност обрачунатих трошкова и, по потреби, оспорите их у жалби на пресуду, односно решење.

Право на наканду трошкова поступка, независно од успеха у спору може остварити и она странка која није скривила такве трошкове. Такав исход је могућ, у случају да је, на пример, дужник положио у судски депозит пун новчани износ дуга, а поверилац га, упркос томе тужи, иако је имао могућност да се наплати из тог депозита. Суд у пресуди води рачуна и о томе, да ли је тужени дао повод за тужбу. Уколико повод за то није постојао, тужилац ће имати обавезу да накнади парничне трошкове другој страни, чак и када је имао законит правни основ за истицање тужбеног захтева.

У последње време, није тако редак случај да се спорови оконачју и судским поравнањем или поравнањем након успешне медијације. У оба случаја, по правилу, свака странка сноси своје трошкове, осим ако посебан закон предвиђа нешто друго или се странке другачије споразумеју. У случају када тужилац повуче тужбу, на њега пада терет трошкова поступка, осим ако је то повлачење тужбе учињено одмах након што тужени испуни захтев.

Претходно наведених процесних правила, требало би се сетити најкасније у фази жалбеног поступка, ако на њих, евентуално, заборави ваш адвокат. Под одређеним законским условима, можете рачунати и на ослобађање од плаћања трошкова поступка, у потпуности или делимично, што заслужује посебан тематски приступ.