НАСТУПАЊЕ САВЕЗНИКА, ЈУН 1944—МАРТ 1945.

ОФАНЗИВА САВЕЗНИКА НА ПАЦИФИКУ И У АЗИЈИ, ЈУН 1944—МАРТ И945.

Операције на Пацифику, јун 1944 — март 1945. — Док су се још водиле борбе на западном делу Нове Гвинеје, у цен­тралном Пацифику су се снаге адмирала Ч. Нимица (130 000 војника, 535 бродова и 2000 авиона) искрцале 15. јуна на о. Сајпан у Ма­ријанским острвима. Острва је бранило 60000 Јапанаца (половина је била на Сајпану). Јапанска команда је енергично реаговала и упутила према Сајпану своју Комбиновану флоту (9 носача авиона са 473 авиона, 5 бојних бродова, 13 крстарица и 28 разарача) да уз помоћ авијације, базиране на осталим острвима Маријанског архипелага, уништи америчке поморске снаге и одбрани то упориште на главној одбрамбеној линији. У поморској бици у Филипинском мору, 19. и 20. јуна, надмоћније америчке снаге (15 носача авиона са око 850 авиона, 7 бојних бродова, 21 крстарица и 69 разарача) поразиле су Комбиновану флоту и обезбедиле превласт у водама Маријанских острва. Пораз у Филипинском мору и губитак Сајпана био је тежак ударац за Јапанце; 18. јула, исто­времено са званичним саопштењем о губитку овог острва, обја­вљена је и оставка владе генерала Х. Тоџоа. Американци су се искрцали на Гвам 21. јула, а на Тинијан (Тиниан) 24. јула. Борбе на Тинијану трајале су до 1. августа, а на Гваму до 10. августа. Прва група бомбардера полетела је са Маријанских острва 24. новембра у напад на Токио.

Освајањем Маријанских острва и Нове Гвинеје, Американци су се приближили Филипинима и Јапану са два правца. Требало се одлучити да ли ићи преко Филипина на север или обићи Филипине и про­бити се до база које непосредно штите јапанска острва. На инси­стирање генерала Д. Мекартура, одлучено је да се освоје Филипини, с тим што би се претходно заузели Моротај (Пулан Моротаи) у групи Молучких острва, Пелелију (Пелелиу) и Ангаур у групи Палау острва, и усамљени атол Улити (Улитхи Атолл) у западним Каро­линшким острвима. Они би послужили као базе за предстојећа дејства против Филипинских острва. Кад у септембарском препаду на Филипинска острва амерички авиони са носача нису наишли на озбиљнији отпор, одлучено је да операције против Филипина почну два месеца пре планираног рока, и то искрцавањем на острво Лејте.

У међувремену снаге југозападног Пацифика су заузеле о. Моротај, а снаге централног Пацифика искрцале се на Палау острва, али су борбе на њима потрајале до краја новембра. Показало се да је небрањени атол Улити, у западној групи Каролиншких острва, који је поседнут још 23. септембра, довољан као истурена флотна база за освајање Филипина, па борбе на Палау острвима нису утицале на измену америчких планова. У искрцавању на Филипине дошло је први пут до непосредног садејства снага централног и југоза­падног Пацифика, којима су командовали адмирал Ч. Нимиц и ге­нерал Д. Мекартур. Иако је то била јединствена операција, командовање није обједињено: под командом Д. Мекартура биле су све копнене снаге (око 200 000 војника) и 7. флота адмирала Т. Кинкејда (157 ратних и 577 десантних, помоћних и транспортних бродова); адмиралу Ч. Нимицу је, сем 3. флоте (то је био, у ствари, исти састав који је раније оперисао под називом 5. флоте) адмирала В. Холзија, чије је језгро сачињавало 17 флотних носача авиона, била подређена и 7. вазд. армија.

После губитка Маријанских острва, Јапанци су максимално појачали одбрану подручја која су држали, да не би изгубили сиро­вине са Малајских острва, веома значајне за даље вођење рата. На путу од јапанских острва до сировинских подручја на југу, Филипини и Тајван су били кључни положаји. Одбрана Филипина поверена је 15. армијској области (око 300 000 војника). На њима су се налазиле две вазд. армије, свака са око 440 авиона, а на острвима Тајвану, Рјукју и Кјушу (Кyусхуј још једна вазд. армија са 737 авиона. На о. Лејте била је једна ојачана пешадијска дивизија (20 000 војника). У случају савезничког искрцавања било је предвиђено и ангажовање флоте. Јапанска Комбинована флота била је тада подељена на Истурену ескадру (подморнице), Оперативну ескадру (основне снаге флоте — 6 носача авиона, 7 бојних бродова, 19 крстарица и 31 разарач) и Снаге југозападног подручја (морнаричко ваздухопловство базирано на копну, неколико крстарица и разарача и већи број транспортних бродова).

У време америчког искрцавања, на Филипинима дејствовале су знатне снаге покрета отпора. Народна антијапанска армија (Хукбалахап) под руководством комуниста, имала је око 80 000 бораца. Ту је било и око 20 000 припадника бивших америчких снага, углавном, Филипинаца, којима су руководили амерички официри.

Неколико дана пре искрцавања, амерички авиони са носача напали су аеродроме на Тајвану и Окинави и уништили око 1000 авиона. Због тога Јапанци нису били у стању да наредних дана пошаљу значајнија појачања у авионима на Филипине. Пре глав­ног искрцавања, Американци су 17. и 18. октобра посели три мања острва која доминирају улазом у залив Лејте. После четворочасовне арт. припреме с ратних бродова и авио-припреме са носача, 20. октобра почело је искрцавање на Лејте. Јапанци су одлучили да интервенишу целокупном флотом и униште америчку инвазиону флоту (план Схои). Јапанци су планирали да своје носаче авиона употребе као мамац, који би одвукао главнину америчке флоте од подручја искрцавања, што би омогућило јапанским бојним бродовима, крстарицама и разарачима да, уз садејство авијације са Филипина, униште све што затекну на америчком мостобрану. Убрзо је према Филипинима пловила читава јапанска флота (6 носача авиона са 116 авиона, 7 бојних бродова, 19 крстарица и 31 разарач), подељена у неколико група. Од 23. до 26. октобра водила се у фили­пинским водама поморско-ваздушна операција позната под именом битка за залив Лејте. У тој, до тада највећој поморској бици, учествовала су 282 ратна брода (216 америчких, 2 аустралијска и 64 јапанска), с посадама близу 186 500 људи, од чега нешто више од три четвртине на америчким бродовима (143 668). Премда су употребили и камиказе, Јапанци су претрпели пораз од којега се нису могли опоравити до краја рата. Између осталог, изгубили су: 4 носача авиона, 3 бојна брода, 10 крстарица и 11 ра­зарача, а Американци 3 ескортна носача авиона и 3 разарача. Однос губитака у тонажи био је 305 710 : 36 000 т. Преостало је да снаге копнене војске савладају јак и дуг отпор Јапанаца на Филипинским острвима.

После пораза флоте, Јапанци су одлучили да претворе Лејте у главно поприште борбе за Филипине. Пошто је америчка 3. флота отишла у базу Улити на Каролиншким острвима, Јапанци су појачали снаге на о. Лејте на 70 000 људи и извојевали локалну превласт у ваздуху; уз то су све чешћом употребом камиказа наносили америчким бродовима осетне губитке. То је погоршало положај америчких снага на острву, па је 3. флота, уместо планираног напада на Токио, нападала у новембру јапанске конвоје с трупама, а авиони са носача аеродроме на Филипинима. У тим нападима уништено је око 700 јапанских авиона и 134 000 БРТ бродова. У исто време камиказе су потопиле или оштетиле 1 амерички бојни брод, 2 разарача, неколико десантних и 20 транспортних бродова. Почетком децембра Американци су се искрцали и на западну обалу о. Лејте, па је до краја месеца престао организовани јапански отпор на острву. Американци су се 15. децембра искрцали и на о. Миндоро и заузели га после месец и по дана борби.

За то време водио се веома интензивно и рат на поморским комуникацијама. До децембра 1944. тонажа јапанске трговачке флоте је од почетних 6 000 000 БРТ пала на 2 500 000 БРТ, иако су Јапанци првих месеци рата запленили 800 000 БРТ, а током рата изградили 3 300 000 БРТ. Највећи део бродова потопиле су америчке подморнице. Крајем 1944. Јапанци су имали само 55 ескортних бродова са великим радијусом дејства, а ваздушна заштита поморских комуникација била је веома слаба. У 1944. јапанске и немачке подморнице потопиле су у Индијском океану 50 савезничких бродова (око 323 000 БРТ). Јапанске подморнице су повучене из Индијског океана средином 1944. да би појачале дејства на Паци­фику. Средином јануара 1945. и немачке подморнице су повучене из Индијског океана. Британске подморнице, које су се ослањале на Цејлон, потопиле су у последњих 6 месеци 1944. године 16 јапанских бродова (око 35 000 БРТ).

Крајем новембра 1944. на Цејлону је почело формирање Бри­танске пацифичке флоте (Бритисх Пацифиц Флеет), чије је језгро са­чињавала дотадашња Источна флота; до краја године у свом са­ставу имала је 5 носача авиона, 2 бојна брода, 7 крстарица и 22 разарача, а задатак јој је био да се укључи у борбу на пацифичком ратишту. У југоисточној Азији остале су мање флотне снаге под на­зивом Источноиндијска флота (Еаст Индиес Флеет).

Октобра 1944. кад је почињало искрцавање на Филипине донета је одлука да се америчке снаге искрцају на о. Иво Џиму (група Бонинских острва), између Маријанских острва и Јапана, а потом на о. Окинаву (Рјукју острва), између Филипина и Јапана. Осваја­њем о. Иво Џиме требало је одузети Јапанцима истурену базу пред њиховим отоцима и приближити се Јапану на одстојање које омогућава заштиту бомбардера ловачком авијацијом приликом бомбардовања Јапана.

Иво Џиму бранило је око 23 000 Јапанаца. После тро­дневног бомбардовања с мора и из ваздуха, Американци су се почели искрцавати 19. 2. 1945. У десанту и борбама за острво анга­жовали су 84000 људи и око 800 бродова. Борбе су трајале не­предвиђено дуго и завршиле се тек 26. марта, када је изгинула готово цела јапанска посада. Американци су имали око 20 000 војника избачених из строја; камиказе су успеле да потопе један, а тешко оштете други носач авиона и избаце из строја 2800 морнара.

Операције у Бурми и Кини, 1944 — прва половина 1945. — За време операција на Пацифику, савезници су припремали офанзиву у Бурми. Јапанци су покушали да их предухитре офанзивом на северу и западу Бурме, у намери да продру у долину р. Брамапутре (Брахмапутра) у Индији и заузму аеродроме с којих су савезнички авиони летели за Кину. Јапанци су располагали са 2 слабе армије (око 9 дивизија), укупно око 100 000 војника, а савезници су имали 11. групу армија (америчко-кинеска армија и британска 14. армија, укупно око 750 000 војника). Јапанци су 15. 3. 1944. почели напад на северу и продрли у граничну област Индије. Али, већ крајем априла савезници су зауставили њихово напредовање и прешли у противнапад. Отежано монсунским кишама, савезничко напредовање је било споро. Тек у јесен 1944. су заузели већи део области Качин (Кацхин) на северу Бурме. Кинеске трупе с истока, из кинеске провинције Јин-Нан (Yун-Нан Схенг), споро су се приближавале кинеско-бурманској граници. Крај 1944. затекао је савезничке снаге у долини р. Чиндвин (Цхиндмн Мyит) и северном делу р. Иравади, а кинеске снаге на граници Бурме. Центар Бурме — Мандалеј — остао је у јапанским рукама. Иако је савезнички успех био скроман, запоседање северног дела Бурме омогућило је изградњу пута из долине Брамапутре до почетка Бурманског пута у Бурми (Стилвелов пут). Тиме је створена могућност за снаб­девање куоминтаншке Кине.

Продирање Американаца са два правца у спољни јапански одбрамбени појас на Пацифику и њихове намере да иду даље на запад, представљало је опасност за животне поморске путеве Јапана дуж азијске обале. Те путеве је све више угрожавало аме­ричко ваздухопловство са база у југоисточној Кини. Зато је ја­панска Врховна команда донела одлуку да упоредо с одржава­њем саобраћаја на мору отвори и копнени пут од окупираних области Кине до Тајланда и Малаје. Копнени пут би требало да буде замена поморској комуникацији ако је Американци пресеку.

У априлу 1944. су Јапанци почели да продиру дуж пруге од Хан-Коуа (Хан-К’оу) на север, да би на преосталом делу пруге ка Пе­кингу успоставили своју контролу. После постигнутог успеха, у мају су са великим снагама (26 дивизија и велики број других јединица) кренули на југ. До краја јуна стигли су до важне раскрснице и велике америчке ваздухопловне базе Хенг-Јанг (Хенг-Yанг). Одатле су наставили да надиру пругом на југозапад. Пред њима су Аме­риканци уништавали своје аеродроме и пребазирали се дубље у уну­трашњост Кине. Када су у новембру заузели Лиу-Чоу (Лиу-Цхоу), кренули су снагама јачине око 16 дивизија на северозапад да би се пробили ка Чунг-Чингу и ту избили на комуникацију која се везује са Бурманским путем. Јапанско скретање ка северозападу створило је озбиљну ситуацију. Чанг Кај-Шек је због тога повукао јединице које су биле оријентисане против кинеских народнореволуционарних снага, ангажовао их на правцу јапанског надирања и у децембру одбацио јапанске снаге ка Лиу-Чоу.

У међувремену су из Кантонског мостобрана продирале ја­панске снаге на запад, ка На-Нингу, у близини кинеско-индокинеске границе; запоселе су га 26. новембра и већ 8. децембра се спојиле с јапанским колонама које су им из Индокине кренуле у сусрет. Јапанци су одмах пришли проширењу тог коридора, па су ускоро избили на море у кинеској граничној области према Индокини, чиме су још боље обезбедили континенталну магистралу која је од Пекинга до Бангкока била сва у њиховим рукама.

У јануару 1945. британске снаге су најпре напредовале на десном крилу дуж обале, претежно, вршећи десанте на острва, а затим у централним деловима Бурме. На граници према Кини успешно су ангажоване и кинеске снаге. До почетка марта осло­бођен је Бурмански пут, па се саобраћај с Кином могао одвијати од долине Брамапутре преко Стилвеловог пута. Истог месеца, после оштрих борби, ослобођен је Мандалеј. Његовим губитком јапан­ској 15. армији било је немогућно да се даље одржи у Бурми. Британске снаге брзо су продирале на југ и 3. маја ослободиле Рангун. У току маја протеране су јапанске снаге западно од Рангуна, чиме су Јапанци практички избачени из Бурме.

Материјали преузети из „Војне Енциклопедије“ – Друго издање, Београд 1970