Миладин Поповић припада најистакнутијим руководиоцима КПЈ и социјалистичке револуције на Косову и Метохији. Цео свој живот посветио је борби радничке класе, борби за национално и социјално ослобођење свих угњетених. Рођен је 23. маја 1910. у селу Лопате, у Лијевој Ријеци, Подгорица, Црна Гора. Још као дете, с родитељима дошао је у Пећ, где и почиње његов животни пут револуционара. Гимназију је учио у Пећи, Призрену и Приштини. Као ђак, укључио се у напредни омладински покрет, због чега је прогањан и искључиван из школе. Од 1933, као студент Правног факултета, учествује у политичкој делатности напредних студената Београдског универзитета. Члан је СКОЈ-а од 1933, а КПЈ од 1934. Крајем 1934. радио је у техници ПК СКОЈ-а за Србију, а од марта 1935. у техници ПК КПЈ за Србију.
Средином тридесетих година, поред делатности на Београдском универзитету, један је од истакнутих организатора и руководилаца револуционарног и антифашистичког покрета на Косову и Метохији. Ради на формирању партијских организација, окупљању радника и грађана око идеје Народног фронта, организује штрајкове рудара и жељезничара. Јула 1936. организује велике демонстрације у Пећи против владе Милана Стојадиновића. Због те активности, хапшен је и прогањан више пута у току 1935/37. године. У лето 1937. припремио је оснивачку обласну конференцију, на којој је изабран Обласни комитет КПЈ за Косово и Метохију, чији је он секретар.
У покушају да се илегално пребаци у Шпанију, ухапшен је 1937. у Будви, и спроведен у београдску Главњачу, у којој је подвргнут мучењима. У полицијском затвору на Ади Циганлији разболео се од туберкулозе, па је после 7 месеци пуштен на слободу и протеран у Пећ. Лечио се у санаторијуму на Голнику до 1939, када је дошао у Пећ по задатку ЦК КПЈ, да очисти партијске организације од фракционашких елемената. Од септембра 1939. био је политички комесар Обласног комитета за Косово и Метохију, а од почетка августа 1940. и члан ПК КПЈ за Црну Гору, Боку, Санџак и Косово и Метохију.
Учествује у организовању и вођењу великих антифашистичких демонстрација у Пећи 11. маја 1940, због чега је поново био ухапшен и спроведен у београдску Главњачу, у којој је 3 месеца мучен. Нагло погоршање његове болести приморало је полицију да га пусти из затвора и протера у Пећ.
Учествовао је у раду V земаљске конференције КПЈ, као делегат партијских организација за Косово и Метохију и делегат Покрајинског комитета.
Априлски рат га је затекао на партијском раду у Витомирици, где се склонио од полиције која је за њим трагала после мартовских демонстрација. После окупације, радио је на организовању борбе против окупатора и развијању братства и јединства албанског, српског и црногорског становништва на Косову и Метохији. Крајем маја 1941. долазио је у Београд да се повеже са ЦК КПЈ и упозна с линијом Партије у организовању и вођењу оружане борбе.
На путу, по партијском задатку, из Косовске Митровице за Црну Гору, ухапшен је јула 1941. у Рашкој, и мучен од окупатора и квислинга у Пећи, а затим интерниран у Пећин, код Елбасана у Албанији.
После неколико месеци, ОК КПЈ за Косово и Метохију, уз помоћ албанских комуниста, организовао је његово бекство из затвора. По одлуци ЦК КПЈ, од октобра 1941. био је на партијском раду у Албанији, као делегат ЦК КПЈ. Радио је са великим полетом револуционара на организовању и јачању КП Албаније и оружане борбе, сматрајући то интернационалном дужношћу у борби против фашизма. На његову иницијативу, септембра 1942. формиран је Главни НОО Албаније, Главни штаб НОВ Албаније, а затим и Антифашистичко веће и Национални комитет Албаније.
Септембра 1944. дошао је на Вис, на позив ЦК КПЈ, одакле је упућен на Косово и Метохију, на дужност политичког секретара Обласног комитета Партије. Његов долазак на Косово био је од великог значаја за развој Партије, оружане борбе и братства и јединства у овој Покрајини.
После ослобођења Косова, као секретар Обласног комитета, радио је са великим еланом на обнови земље, јачању братства и јединства и развоју народне власти на Косову и Метохији. Миладина Поповића красиле су најлепше особине човека и комунисте: племенитост, праведност, доследност и изузетна храброст.
Пао је 13. марта 1945. као жртва атентата који је извршио један издајник – балист.
Народним херојем проглашен је 12. марта 1946. године.
(Ђ. Пи.)