Дан устанка

НЕ СМЕМО И НЕЋЕМО ЗАБОРАВИТИ ХЕРОЈЕ ПОБЕДЕ

Седми јул, Дан устанка против фашиста у Другом светском рату, достојанствено је  обележен широм Србије.

Централна прослава одржана је у Белој Цркви крај Крупња, историјском месту у Рађевини, где је студент, револуционар и потом народни херој Жикица Јовановић Шпанац испалио  први хитац у непријатеља слободарског народа.

Више хиљада људи из разних крајева Србије окупљало се од раног јутра у средишту Беле Цркве. Дошли су из Ваљева, Шапца, Лознице, Београда, из Војводине, Крагујевца, Краљева, Тимочке Крајине,  са југа Србије и Косова и Метохије.  Са развијеним заставама и порукама мира, певајући прослављене партизанске песме и нескривеном жељом да на свим нашим просторима никад не буде непријатељске ноге.

Прослава је одржана у организацији СУБНОР-а и Одбора Владе за неговање традиција, а на споменик устаницима венце су положиле званичне делегације и многи појединци.

НАУК МЛАДОЈ ГЕНЕРАЦИЈИ

На споменик Жикици Јовановићу Шпанцу венац Републичког одбора СУБНОР Србије положили су председник проф. др Миодраг Зечевић и члан Председништва генерал Видосав Ковачевић.

Венац Владе Србије положио је министар др Жарко Обрадовић, а сенима храбрих устаника против фашизма поклонили су се и представници Војске Србије.

На великом народном митингу говорио је потпредседник СУБНОР-а генерал-потпуковник Живомир Смиљковић и, између осталог, рекао:

„По природи својих активности, СУБНОР Србије, ради на развијању патриотизма и родољубља из наше вишевековне слободољубивости и борбе за слободу. Сведоци тога су бројна спомен обележја пред којима одајемо пошту и дужно поштовање учесницима ослободилачких ратова.

Патриотизам и родољубље првенствено треба преносити младим енерацијама у породици и школи као два најбитнија фактора васпитавања. Међутим, уџбеници у школама о нашој слободољубивој историји врло мало пишу а делом и оно што пише је неистинито и нема васпитну функцију.

Други облик је да школска омладина посећује историјске споменике и часом историје обогаћује сазнања из наше слободољубиве прошлости. Међутим, екскурзије школске омладине се организују по европским метрополама како би се омладина дивила њиховим лепотама и богатству. Али омладини нико не каже да је већим делом та лепота и богатство створена колонијалном експлоатацијом народа Азије, Фрике, Латинске Америке и других. Нико им не каже да народи тих делова света и даље живе у сиротињи а делом у беди. То би било васпитно и поучно. Због таквог односа просвете наша омладина врло мало, или не зна ништа о Душановом царству, Косову, Чегру, Мишару, Мачковом камену, Колубари, Кадињачи, Сремском фронту и стратиштима Јасеновац, многобројним Голубњачама, Крагујевцу, Сајмишту, Бањици, Црвеном Крсту и многим другим. Морамо се вратити себи и ценити и поштовати и с поносом обележавати догађаје и личности наше славне историје“.

ЖИВА ЛЕГЕНДА ШПАНАЦ

На великом народном збору говорио је и министар у Влади Србије др Жарко Обрадовић и, између осталог, рекао:

„Окупили смо се са чврстом одлучношћу да још једном потврдимо и увеличамо своју слободарску и антифашистичку борбу и опредељење, да подсетимо све кривотворитеље истине у земљи и свету да је управо овде планула прва устаничка искра у поробљеној и пониженој Европи, овде испаљени први хици против окупатора и колаборациониста, да се овде Србија, земља слободарске традиције и културе, по ко зна који пут у својој историји, представила као, песнички речено, „буна међу народима“ и „песма међу народима“, да би тек после њеног херојског усправљања и други јужнословенски и балкански  народи пошли истим, антифашистичким смером. На жалост, не сви и не са истим жаром.

На почетку те славне епопеје, уз име Беле Цркве стоји у нераскидивој вези и име Живорада Жикице Јовановића Шпанца. Никакво и ничије прекрајање  историје никад неће умањити висину и лепоту овог јунака и страдалника, вишеструко надареног и образованог младог човека, који је своју младост и живот жртвовао идеалима правде и слободе, борећи се најпре у Шпанији, где ј рањен, а потом у завичајној Србији, где бива организатор устанка и први политички комесар Ваљевског партизанског одреда. Његова погибија почетком 1942. у 28.години живота, као и проглашење за народног хероја у јулу 1946. узвисили су га у легенду, или, тачније, у „истиниту легенду“, како би рекао његов саборац и песник Јован Поповић. Од оних што су животом и јуначком смрћу показали „да се може све дати за оно што изгледа немогућно“ (по речима партизанке Митре Митровић), Жикица Јовановић је себе и овај крај лепе Србије уздигао заувек у историјски незаборав нашег колективног памћења и поштовања.

ВЕЛИЧАНСТВЕНА ПОБЕДА У РАТУ

А у том памћењу, као што знамо и осећамо, увек ће блистати непомућеним сјајем и низ других светлих ликова, попут Драгојла Дудића, и низ херојском славом овенчаних предела и места, попут Ужица и Ужичке републике, легендарне Кадињаче и, потом варошице Рудо, где је крајем 1941. године формирана Прва пролетерска бригада, да би се ускоро формирале и разрасле и друге бригаде, дивизије и корпуси у целој земљи.

Зато са овог места морамо још једном подсетити све упућене и неупућене, добронамерне и злонамерне, да је у НОБ погинуло 305.000 бораца НОВЈ, а рањено 425.000, да је међу 1.700.000 жртава у другом светском рату у Југославији највише Срба, да смо међу земљама с највећим бројем жртава и да смо рат завршили величанственом победом над разнобојним војскама окупатора и домаћих издајника са својих 800.000 бораца, што је Југославију чинило четвртом војном силом у свету!“ – рекао је представник Владе Србије.

Учесницима се, на отварању свечаности, обратио и председник Општине у Крупњу Раде Грујић, који је оближњи Мачков камен, херојско место из ослободилачког рата српског народа 1914, с разлогом упоредио са Белом Црквом и устаичким хицем 7.јула 1941.године.

На широком простору испред музеја одржан је и веома успео културно-уметнички програм у коме су учествовали ученици основних школа из Рађевине.