У организацији Владе Републике Србије и Одбора за неговање традиције ослободилачких ратова Србије, уз подршку Министарства одбране, локалне самоуправе општине Крупањ и СУБНОР-а Србије, у Белој Цркви код Крупња обележен је 7. јул – Дан устанка народа Србије у Другом светском рату. Државну церемонију полагања венаца и одавања почасти, поводом обележавања 84. годишњице устанка у Другом светском рату, предводио је представник Владе Републике Србије и државни секретар у Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Нинослав Јовановић.
У оквиру спомен-комплекса, код споменика Жикици Јовановићу Шпанцу, венце су положиле делегација Владе Републике Србије, Министарства одбране и Војске Србије, Општине Крупањ, Савеза удружења бораца народноослободилачких ратова Србије (СУБНОР-а), општинских и градских одбора СУБНОР-а Србије (Ваљева, Лознице, Шапца, Ужица, Бајине Баште, Крупња, МЗ Лаћарка), борачка удружења и грађани.
Овогодишњи сабор отворио је Младен Стефановић, председник Општине Крупањ, док се у име СУБНОР-а Србије присутнима обратио Генерални секретар СУБНОР-а Србије Зоран Јаковљевић.
„Само три дана након одлуке политбироа комунистичке партије Југославије о подизању устанка, на данашњи дан пре 84 године у овом месту чула се прва пушка слободе. Ехо пуцња одјекнуо је читавом земљом, па и поробљеном Европом као путоказ поробљеним народима како се може до слободе и људског достојанства“.
Жикица Јовановић Шпанац, тада политички комесар Рађевачко азбуковачке чете Ваљевског партизанског одреда, у селу Бела Црква недалеко од Крупња, на вашару на Ивањдан, који се традиционално одржвао у том месту, убио је двојицу припадника жандармерије: Миленка Браковића и Богдана Лончара.
Пуцањ Жикице Јовановића Шпанаца на данашњи дан, 7. јула 1941. године је означио почетак борбе за слободу и оружану борбу КПЈ против окупатора.
Овај догађај обележаван је деценијама, као почетак устанка у Србији у Другом светском рату и први устанички пуцањ уопште на простору окупиране Југославије.
Дан устанка народа Србије и Југославије, 7. јул, све време, од 1945. године, је као један од централних државних празника, обележаван широм некадашње Југославије, највише у Србији, све до 2000. године, низом пригодних манифестација, полагањем венаца и подсећањима на партизанску борбу.
„Србија је већину тог периода била део Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, а о значају тог празника говори и то што је 1950, установљена Седмојулска награда – као признање за изузетна достигнућа у области уметности, науке, привреде, образовања и других делатности од посебног значаја за Србију. Добитници су били академици, уметници, научници, радници и колективи који су се својим радом уклапали у идеју напретка социјалистичког друштва“.
Награда је носила и значајну новчану вредност, али изнад свега – била је симбол друштвеног признања и видљивости. Њено укидање 1992. године дошло је тихо, као симболичан печат на повлачење једног доба.
Био је то део ширег процеса дистанцирања од комунистичког наслеђа и покушај редефинисања државних симбола и празника. Аргументација је укључивала историјске контроверзе, али и тежњу ка новом идентитету Србије. Ипак, за многе је то значило и губитак дела колективне меморије – био је то крај једног симболичког поретка у коме су хероји имали јасно лице, а историја служила циљу јединства и борбе против заборава.
„Од 2001. године до данас обележавање 7. јула – као Дана устанка у Србији је битна одредница СУБНОР-а Србије као носиоца и гаранта неговања, чувања и развијања слободарских антифашистичких традиција државе Србије и њених грађана, јер вредности за које се СУБНОР Србије данас залаже и бори се, су трајне.“ – нагласио је Зоран Јаковљевић.
Нови Закон о празницима 10. јула 2001. године усвојила је Скупштина Србије, а за Дан државности Србије установљен је 15. фебруар – Сретење, као подсећање на почетак Првог српског устанка 1804. године, што је такође и зачетак нововековне српске државе.
Државни секретар у Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Нинослав Јовановић обраћајући се присутнима, поручио је да се данашњи дан обележава у знак поштовања према храбрим људима који су се, не пристајући на ропство, подигли у борбу за слободу, достојанство и част српског народа.
„Наше је да чувамо та сећања, да млађим генерацијама оставимо свест о томе колико је скупо плаћена слобода коју данас уживамо“.
Скупу у Белој Цркви присуствовала је и праунука Чеде Милосављевића, Проф.др. Нада Петрушева из Скопља.
Чеда Милосављевић је заједно са Рађевачком четом учествовао 7. јула 1941. године у Белој Цркви, у првој устаничкој акцији у Србији. Септембра 1941. године постављен је за политичког комесара Рађевачког партизанског батаљона. У борби против Немаца, код Љубовије, је тешко рањен и пренесен је у партизанску болницу у Ужицу. Крајем новембра 1941. године, док су Немци надирали ка Ужицу, партизанска болница је евакуисана на Златибор. Припадници немачке 342. пешадијске дивизије, су 30. новембра заробили око 150 партизанских рањеника на Златибору, међу којима се налазио и Миша, и све их побили. Указом Председништва АВНОЈ-а постхумно је 6. јула 1945. одликован Орденом заслуга за народ првог реда. Јула 1951. године, поводом обележавања десетогoдишњице Дана устанка народа Србије, у Белој Цркви му је подигнут споменик, рад вајара Стевана Боднарова.
Водитељ церемоније у Белој Цркви је био Предраг Димитрић, а у уметничком делу програма наступила је фолклорна секција Библиотеке „Политика“ из Крупња.
7. јул 2025.