НИ МЕЦИ НИСУ МОГЛИ ДА НАС ЗАУСТАВЕ

Михаило Миша Марковић, ратни курир Моше Пијаде, Саве Ковачевића и Пеке Дапчевића, сада члан Председништва СУБНОР-а Србије, изнео је у разговору са новинаром „Новости“ успомене на славне дане кад се освајала слобода и водила борба са фашистима у Другом светском рату.

Пре 75 година у вили Владислава Рибникара на Дедињу, у Београду, политбиро ЦК КПЈ на челу са Јосипом Брозом Титом донео је одлуку о дизању општенародног устанка против фашистичког окупатора и домаћих слугу. Одлучено је да дотадашњи облици пружања отпора окупатору у виду мањих акција прерасту у општенародни устанак. Дан борца је постао државни празник 1956. и обележавао се до распада СФРЈ. У Србији је слављен до 2001. године.

Некадашњи дечак-партизан, ратни курир Моше Пијаде, Саве Ковачевића и Пеке Дапчевића, Михаило Миша Мирковић добро се сећа тих ратних дана. Легендарни курир, који је као голобради дечак јуришао на немачке бункере, сада је добродржећи старији господин. Са осмехом нас дочекује на вратима свог стана у једном солитеру на Црвеном крсту у Београду.

Док нас уводи у собу пуну књига и фотографија, са сетом у гласу каже: „Какви су људи били што су водили револуцију! И у најтежим тренуцима бринули су о нама младима.“ Са једним од ослободилаца Београда и учесником готово свих партизанских офанзива разговарамо уочи Дана борца.

Још као тринаестогодишњи дечак Миша је постао борац Пете пролетерске црногорске ударне бригаде Саве Ковачевића. Побегао је од усташа који су запалили његово село Крушевицу код Бугојна у Босни.

– Дошао сам у јесен 1942. са неколико старијих момака. Њих су примили, а мене нису хтели. Рекли су: „Мали, нећеш моћи да пешачиш“ – сећа се некадашњи партизански курир који је касније стекао звање глумца, редитеља и заменика генералног директора РТС-а. – Рекао сам да могу и да су ми оца убиле усташе, да су га бацили у јаму и да немам где да се вратим. Ту се нашла једна дивна жена, комесар чете Дара Миличић. Рекла је: „Примићемо ми тебе, ако треба помоћи ћемо ти да пешачиш.“

Тринаестогодишњи Миша убрзо је положио први ратни испит. Требало је да пређу реку Врбас. Осталим војницима је вода била до појаса, али је маленом Миши прелазила и преко главе.

– Друг који је водио коња натовареног оружјем, предложио ми је да се ухватим коњу за реп. Прешао сам реку и од тада више није било проблема.

У зиму 1942. малене борце покупили су из скоро свих јединица и послали на слободну територију у Босански Петровац, да би их заштитили од хладноће и да би могли да иду у школу.

– Једнога дана постројили су нас, а испред строја шетао је један друг. Желео сам да видим ко је то, а нисам могао од другова испред мене. И управо кад сам промолио главу, друг који се шетао погледао је према мени: „Ти чупави изађи!“ Изашао сам, другови су се смејали. Био сам заиста чупав и лоше обучен. „Бићеш курир код чика Јанка“, рекао ми је.

Мали Михаило није знао ко је чика Јанко. Није му се ишло код неког чиче. Желео је да остане са својим друговима.

– Наређење је наређење. Морао сам да га извршим. Чика Јанко је био Моше Пијаде. Када сам дошао код њега насмејао се и загрлио ме. Питао ме је како се зовем. Одговорио сам: „Михаило“. Рекао је: „Види колико дугачко име, а ти си као миш. Боље да те зовем Миша. Ти си мали, ја сам мали и боље ћемо се слагати.“

Посао курира Мише код Моше Пијаде није био тежак. Спремао му је канцеларију, носио понеко писмо до Врховног штаба или других јединица.

– Једном ми је донео Твеновог „Тома Сојера“. „Ево, Мишо, једне лепе књиге о дружини твојих вршњака. Прочитај је па ћеш ми испричати како ти се допала“. Дани су пролазили, прочитао сам неколико страница и негде књигу затурио. Чича је морао да отпутује, а мене је вратио у бригаду Саве Ковачевића. Нисам га видео годину дана. Срео сам га са групом бораца. Препознао ме је, извукао из колоне и загрлио. Када сам хтео да кренем, рекао ми је да сачекам и да чува за мене нешто што сам почео, а нисам завршио. Извадио је књигу коју сам загубио. „Све што почне, мора да се заврши. Кад се рат заврши испричаћеш ми како су ти се допале авантуре Тома Сојера“, рекао је друг Пијаде.

У бригади Саве Ковачевића био је до његове погибије током битке на Сутјесци. У тој бици рањен је и мали Миша. Наш јунак је четири пута био рањаван. Први пут кад су кретали према Сутјесци, онда на Сутјесци, приликом ослобађања Београда и четврти пут на Сремском фронту. Крај рата и ослобођење Београда курир Миша је дочекао уз чувеног Пека Дапчевића, са којим је био и на Сремском фронту.

– У пробоју Сремског фронта погинуло је доста људи. Био сам са Пеком који је водио батаљон. У једном тренутку, сећам се, он је први изашао из рова са речима: „Идемо, другови“. Био је блед. За њим су кренули остали. Иако је већ био крај рата, Пеко је био спреман да да свој живот. Угледао сам га кад се све завршило. Шињел му је био раскомадан, није имао једну чизму. А њему, на срећу, није било ништа.

Народни хероји

Руководство СУБНОР и ове године обишло је старе и болесне учеснике НОБ-а. Обишли су и четворо народних хероја који су још живи. Сви су из Београда. Велимира Радичевића посетили су на дан кад је напунио 102 године. Херој Стеван Опачић има 96, Даница Милосављевић – 93, а Петар Матић Дуле пуне 92 године.

Само у СУБНОР-у Београда има 7.000 бораца из Другог светског рата од којих њих 600 су носиоци Партизанске споменице.

Од шињела до филма

Курир Миша је и у ослобођени Београд умарширао са Дапчевићем. После рата скинуо је униформу и постао глумац. Играо је у неколико домаћих филмова, а за главну улогу у филму „Бакоња фра Брне“ вишеструко је награђен.

У руском филму „У планинама Југославије“ играо је самог себе, а у позоришту „Бошко Буха“ 12 година глумио је у „Тому Сојеру“. У том позоришту упознао је своју животну сапутницу Милену, са којом је више од пола века у браку.