Драгољуб Петровић Раде

Рођен је 18. децембра 1919. године у Петровцу, код Лесковца, Србија. Живео је у свом селу и бавио се земљорадњом, и већ као младић кретао се у друштву напредних средњошколаца. Тако је стекао прва знања о напредном радничком покрету, добијао литературу и постао симпатизер КПЈ. После капитулације, учествовао је у разним акцијама које је организовала Комунистичка партија, преносио партијско-пропагандни материјал, учествовао у спаљивању општинских архива, писању и лепљењу парола. Јула 1941. године постао је члан СКОЈ-а, и са својом скојевском групом учествовао, половином октобта 1941. године, у нападу на четнике у селу Лапотинцу, у Лесковачком срезу. У тој борби разоружано је 16 четника и заплењен један пушкомитраљез, 13 пушака, 14 пиштоља и нешто муниције. То је била прва Петровићева борба. Тада је ступио у Јабланички одред и учествовао у ослобађању Лебана, Власотинаца и других места. Новембра 1941. године примљен је у чланство КПЈ.

Крајем децембра постао је командир чете у Јабланичком одреду, потом помоћник политичког комесара баиаљона у Првом јужномо-равском одреду, затим помоћник политичког комесара одреда и, истовремено, члан Среског комитета Партије. Приликом формирања 2. јужно-моравске бригаде, 1943, постаје помоћник политкомесара те бригаде, истовремено и члан Окружног комитета Комунистичке партије Југославије за Лесковац. Од марта 1944. године био је политички комесар Оперативног штаба јужноморавске оперативне зоне, први политички комесар 21. српске ударне дивизије, а од јула исте године заменик команданта те дивизије.

Као политички и војни руководилац, учествовао је у свим борбама његове јединице, и четири пута је тешко рањен.

С првим официрима Народноослободилачке војске Југославије, новембра 1944. године упућен је на школовање у Совјетски Савез, где је завршио Вишу војну академију „Ворошилов“, а касније и Вишу војну академију ЈНА.

После рата, био је на разним одговорним дужностима у ЈНА. Најпре је био командант дивизије, затим командант корпуса и начелник Управе пешадије у Државном секретаријату за народну одбрану. Крајем 1980. године преведен је у резерву, у чину генерал-пуковника.

Сада живи у Београду, и активан је друштвено политички радник: члан је Председништва СУБ-НОР-а Србије, члан Председништва ССРН Србије и члан ЦК СК Србије.

Делегат је Друштвено-политичког већа СР Србије и председник Заједничке комисије оба већа Скупштине СР Србије за народну одбрану.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других високих одликовања.

Народним херојем проглашен је 20. децембра 1951. године.

(М. Анд.)