Држава и црква

НЕКА НАРОД САМ О СЕБИ ОДЛУЧУЈЕ

Има већ најмање четврт века како у Србији све конфесије са, на челу, да тако кажемо, Православном црквом заузимају, као у свакој правној грађанској држави, челне позиције и са свим привилегијама што иду уз такав статус.

Изгледа да и то није довољно, па се само у протеклих петнаестак дана патријарх двапут огласио на начин који недвосмислено одудара од прокламованог правила да вера и политика не смеју и не могу да иду под руку.

Најпре се Његова светост изјаснио без увијања за уставну промену државног система у Србији, говор је одзвонио у дворском комплексу на Дедињу и у присуству задовољно насмешеног човека који и поред тога што без разлога претендује на круну није већ годинама успео да прозбори пристојну реч на језику народа којим би волео да влада. Глава једне цркве се осмелио и у стилу који приличи изборној политичкој кампањи подарио без призива довођење краља уместо републиканског уређења о коме се народ плебисцитарно својевремено изјаснио. Заборавио је уважени патријарх да међу нама постоје и остале вере, али да има подоста и атеиста – у њихово име поглавар само једних, чак и да пренабрегнемо непобитну препреку у облику јасне одвојености државе од цркава, нема права да одлучује.

И недуго потом, у Призрену, патријарх се разложно заложио за добре односе са суседима друге националности, али није одолео очигледно унутрашњем зову да одапне стреле према сународницима безбожницима из ранијих, нема сумње, комунистичких времена. Жал се, значи, упорно понавља и кампања за васпостављање новог монархистичког режима наставља чак коришћењем схватљивих религиозних осећања и на местима изузетно емотивних за многе у Србији.

Нису ово прилика и повод да се наводе сви докази колико су и како разне гарнитуре власти у оној разбуцаној од многих држави, па и у нашој Републици, одвајали и давали, од Дечана и Грачанице и Београда и Фрушке Горе до Хиландара, наменски и разложно за СПЦ, али пресветли оци морају да знају да и то није заборављено и никад нико не може да порекне.

Цркви није, међутим, улога да одређује политички пут државе и бира систем и уређење према идеолошким или ко зна каквим другим уверењима својих челника. Нарочито у периоду кад су и але и вране зинуле на ову државу у намери да је докусуре.

Народ мора сам о себи да одлучује! Тако је право и увук и свугде било најбоље.

Србија има Устав у коме је утврђен републикански облик владавине. Председник Републике, Народна скупштина, Влада Републике Србије су у обавези да штите Устав и обезбеде примену.

Републички одбор СУБНОР-а Србије