Без обзира на политичко определење, постоје историјски догађаји који су значајни за све антифашисте. Ово укључује Француску револуцију 1789. године, буржоаске револуције у разним европским државама 1848, али такође и „Париску комуну“ из 1871. године
Француско – Пруски рат 1870/71. резултирао је формирањем Немачке националне државе под пруском доминацијом. Ово Немачко царство покушало је војном акцијом остварити своје националне интересе 1914.
У свом првом насртају за светску превласт, немачко племство и пруска војска већ су демонстрирали своју хегемонију крунисањем Немачког цара у Версају јануара 1871. Ово је требало да, после војног, донесе и морално понижење француском народу.
Док француска Влада није дигла глас против овог срамног чина, француски социјалисти основали су „Париску комуну“, која је, историјски гледано, модел који су касније преузеле Совјетске републике, а који је створен у Паризу од 18. марта до 28. маја. То је била претеча револуционарног деловања против експанзије империјализма.
Упркос тешким околностима, избори за градско веће одржани су крајем марта, када је „комуна“ добила подршку више од половине бирача, тако да је власт била у рукама следбеника Интернацвионале.
Припадници „комуне“ усвојили су социјалне, политичке и економске мере ради побољшања животних услова свих људи, укључујући и декрет о укидању подстанарства, о укидању зеленашења, нарочито при набавци основних потребштина: хране, намештаја, гардеробе, књига, средстава за рад и ноћног рада надничара.
Донете су и одлуке о одвајању цркве од државе, као и декрет којим се одузимају фабрике индустријалцима и проглашавају општим добром и чије се управљање поверава радницима удруженим и синдикате. Опсежније мере у виду национализације банкарског система ипак се нису десиле.
Разумевајући да ће ове промене и добици морати бити заштићени и војно „Комуна“ је објавила опште наоружавање људи са циљем да се одбрани Париз. Ова револуционарна алтернатива није била у интересу нити Немцима нити француским реакционарима. Зато је немачка армија дозволила француским снагама да прођу линију опсаде и потуку „Комуну“. Чак и пре тога сви покушаји у Француској да се организују комуне по узору на париску били су брутално угушени у крви.
Борбе у Паризу трајале су око недељу дана при чему је било неколико хиљада мртвих. Париска комуна срушена је 28. маја 1871. стрељањем 147 истакнутих активиста Комуне.
Антифашисти памте Париску комуну и данас, због тога што су њене идеје вечно актуелне. И без обзира на прогонства и чак војне притиске, социјална алтернатива је могућа у интересу свих народа. Такође је важно да радни људи узму учешћа у одбрани својих политичких интереса и створе друштво социјалне правде у коме ће основне животне потребе бити загарантоване свима. Како нам историја сведочи, факат је да оакво друштво може заживети, упркос жестоком отпору „реакције“ која по сваку цену жели „status quo“ који им омогућава утицај и профит.
Стога је потребно најшире могуће деловање, посебно радних људи и њихових организација, данас можда више него икад.
Берлин, 18. март 2021.
др Улрих Шнајдер