Рођен је 1775. у Вршцу, као син последњег вршачког Обер-Кнеза Арсенија Манојловића.
Арса је због својих, али и заслуга његовог оца у рату против Турака 1793. добио племство и тако постао Емануел.
Још као дванаестогодишњи дечак, Ђорђе је са својим старијим братом Симеоном и још 73 борца учествовао у обрани Вршца од Турака и већ тада постаје заинтересован за војнички позив. Како наводи Душан Белча, млади Ђорђе убрзо након своје прве битке одлази у Србију и прикључује се фрајкору (добровољачком одреду) пуковника Михаљевића и учествује у борбама за ослобођење Београда..
Када је Наполеонова војска почела озбиљније да напредује према источним деловима Европе, пуковник Михаљевћ окупља своје војнике и креће у борбу против Француза.
Каплар јункер Ђорђе Арсенијевић је и у овим биткама показао изузетну храброст; увек у првим редовима, рањаван више пута, за своје подвиге добио је бројна одликовања и чин потпоручника. Кратко време проводи у племићкој гарди, а већ 1797. стиже у Русију, где заправо почиње његов успон.
У служби напредује брзо. Већ у следећем рату против Наполеона 1806. Ђорђе комадује војском под чином пуковника. У Бородинској бици бори се раме уз раме са чувеним руским генерал-фелдмаршалом Михаилом Кутузовим и држи одступницу његовој војсци. Године1813. цар Александар I, именује га за команданта руске авангарде. Његов одред бележи бројне победе против Француза; у бици код Лајпцига 1813. заробљава генерала Жака Лористона, главнокомандујућег француске војске. Убрзо након тога осваја и Париз. Наполеонова Гарда капитулира и полаже своје оружје пред њим.
Након овог рата, Ђорђе Арсенијевић добија бројна одликовања, имања, као и место председника врховног војног суда. Међутим, војничке дужности су му недостајале, те 1826. постаје начелник Кавкаске области, где се бори против бројних побуњеника. Наравно, тај поход се завршава припајањем Кавказа Русији.
Његова последња велика битка одиграла се 1830. када је са својих 2000 војника поразио 17 000 побуњеника. Међутим, у тој борби је задобио тешку рану на грудима, па се повукао у Јелисаветоград на опоравак. Тамо је и преминуо 1837.
За живота се трудио да увек одржава везе са својим родним градом и кад год је могао долазио је у Вршац, нарочито када се опорављао од рана задобијених у биткама. Био је пријатељ најистакнутијих Срба тог доба попут Вука Караџића, Јована Стерије Поповића и Кнеза Милоша, а био је веома поштован и од стране вршачких владика. Такође, овај Вршчанин је веома популаран и међу Русима, који су му подигли споменик на прилазу Кавказу. Нисмо га ни ми, вршани заборавили. Једна улица у Вршцу носи његово име.
Споменик, рад академског вајара Звонимира Сантрача, открио је на свечаности поводом 70 година ослобођења Вршца од фашизма, у центру Града Вршца, на Светосавском тргу, 02.10. 2015. године, Екселенција Александар Чепурин, Амбасадор Руске федерације у Београду, уз асистенцију Градоначелника Чедомира Живковића и председника Скупштине Града, Јовице Заркуле.
Иза себе , оставио је велико потомство, које траје до данашњих дана и који повремено посете Вршац, постојбину свога славног претка.
Приредио Драгољуб Ђорђевић