Након помена, одавањем поште и паљењем свећа на месном гробљу у Узићима, полагањем венаца крај Спомен плоче у дворишту Основне школе „Петар Лековић“ у Узићима, обележена је 33 годишњица погибије потпоручника Борка Никитовића припадника Гардијске бригаде.
Делегацију Министарства одбране и Војске Србије предводио је начелник Војне академије пуковник др. Срђан Благојевић, делегација Гардијске бригаде, делегација 2. бригаде КОВ, на челу са потпуковником Иваном Ћатићем, делегација општине Пожега, а пошту погинулом Борку Никитовићу одали су чланови породице, представници Удружења ветерана и инвалида Пожега, делегације СУБНОР-а Ужице, Пожега, Чајетина и Севојно, саборци, пријатељи…
Од мајке Зоре рођен 9. јула 1968. године у Пожеги, а одрастао у селу Узићи. У родном месту завршава основну школу као најбољи ђак своје генерације. Потом се отиснуо у Београд где је уписао Војну гимназију водећи се идеалима својих предака, који су крварили на бранику отаџбине борећи се против разних завојевача. Војну гимназију завршио такође као најбољи ђак. Логичан избор за наставак школовања био је Војна академија у Београду. Као најбољи у класи завршава факултет јуна 1991. године са просеком 10,00 и промовисан у потпоручника Југословенске Народне Армије… награђен је одмах са радним местом у елитној Првој гардијској бригади у Београду.
Предајући рапорт начелнику Генералштаба на завршној свечаности поводом завршетка школовања 44. класе ВА КОВ, потпоручник Борко Никитовић је рекао: „Свесни смо да се у Југославији води бескрупулозна борба за њено распарчавање. Учили су нас да волимо земљу, и нећемо дозволити да нас униште лажне демократе које се боре за себе, а уништавају све око себе“.
Није стигао да се ожени и заснује породицу, јер је у моменту погибије имао само 23 године живота.
Пре одласка на ратиште, 30 септембра 1991. године, при последњем сусрету са родитељима и братом, Борко је рекао: „Мој узор је командант Гавриловић и увек ћу командовати као и он – „војско за мном“.
Бећ првог октобра рањен је у раме и руку. Неколико дана касније, на свој захтев, вратио се у јединицу и 16-ог октобра 1991. године јуначки погинуо спасавајући рањеног војника. И тако, у 24-ој години, отишао у легенду.
Од себе је увек давао највише. Нису то само петице у ОШ „Петар Лековић“ у Пожеги, Војној гимназији или чисте десетке у Војној академији.
Увек је то било нешто више. У шеснаест година свога школовања дао је све од себе. У 24-ој години, дао је отаџбини и свој живот.
За несебично жртвовање и испољену храброст Борко је посмртно одликован Орденом за храброст.
Након полагања венаца, скупу су се обратили брат Небојша Никитовић и мајка Зора Никитовић, која је у име Фондације потпоручник Борко Никитовић, уручила награде најбољем ђаку основне школе у Пожеги, најбољем студенту Универзитета у Београду и најбољем студенту Богословског факултета Универзитета у Београду.
У културно уметничком програму учествовали су ученици и наставници ОШ „Петар Лековић“ из Пожеге.
СУБНОР УЖИЦЕ
16.10.2024