Средином јануара 1942. године у Источној Босни, јаке немачке и усташке снаге отпочеле су велику офанзиву на партизанске снаге у чијем се средишту нашла Прва пролетерска НОУ бригада и Врховни штаб. После погибије великог броја бораца на Пјеновцу 21. јануара 1942. године којом приликом су између осталих погинули Славиша Вајнер Чича (Романијски), Милан Илић-Чича (Шумадијски) и Драганче Павловић-Шиља (сви проглашени за народне хероје) у циљу очувања главнине партизанских снага одлучено је да се изврши усиљени марш партизанске војске преко Сарајевског поља за Игман ради извлачења из окружења. Батаљони су се прикупили 26. јануара и припремили за најдужу етапу марша. На температури од -37°С отпочео је марш пролетера преко ледом завејаног Игмана. Од хладноће и мраза пуцало је дрво и камен, борци су падали и устајали. Руке су се ледиле за оружје. 28. јануара успешно је окончан марш изласком на Мало Поље, а промрзли борци превезени су у Фочу, где су великом броју њих (132) ампутирани смрзнути делови тела (стопала, прсти).

Поводом годишњице Игманског марша, представници ГО СУБНОР-а Крагујевац положили су венац на гробницу народних хероја у центру Крагујевца где почивају и прослављени игманци, борци Трећег крагујевачког батаљона који је био једна од окосница Игманског марша и одали им пошту. Обраћајући се присутнима председник ГО СУБНОР-а Крагујевац академик Жељко В. Зиројевић истакао је да сећање на све јунаке наше Отаџбине живи вечно и да свака жртва пала за слободу није узалудна.

Најмлађи игманац који је доживео ампутацију стопала био је из састава овог прослављеног батаљона Еуген Лебарић (касније генерал-пуковник ЈНА) чији је отац Јован био учесник Октобарске револуције у Русији и кога су немачки фашисти стрељали 20. октобра 1941. године у Багремару, заједно са Јеврејима, Србима и Ромима.