ДРЖАВНА САХРАНА И – ШВАЈЦАРСКА
Поплава ода кнезу Павлу је доказ незнања и владавине политичког шунда
Пише: проф. др Миодраг Зечевић
Истог дана догодили су се Јајинци и сахрана кнеза Павла на Опленцу, оба у државној режији. Тешко да та два историјска догађања иду заједно или бар идентично уважавани. Разумемо континуитет трајања државе, ненасилног прекида остваривања преузетих обавеза, ма колико то било непријатно. Али свему има „рубикон“, преко кога не треба прећи. Приватна сахрана је цивилизацијско право појединца. Државна је политички однос према делу човека. Држава има своје циљеве али она мора да процени шта треба, шта може, шта мора и шта не сме.
Присуствовали смо хистерији у оцени историјске личности и дела кнеза Павла. Шта би било да је било, односно да се није догодило оно што се догодило, 27.марта. Гледајући та имена у поплави „ода о кнезу“ лако се запажа да им је заједничко да нико од њих не одаје утисак да стварно зна оно о чему говори, нити да разуме и схвата време и догађаје, посебно историјску свест и националну културу људи овог поднебља. За људе од угледа најгоре је када се из идеолошких и политичких побуда или личног интереса умешају у оно за шта нису квалификовани, нити знају оно о чему пресуђују. Да знају сигурно је да се принцу Александру не би обраћали са „Ваше краљевско височанство“ или „престолонаследниче“.
Шта рећи о небулозама које се у усхићењу износе, или глупостима пласираним као историјске претпоставке и истине. У поплави похвала умности и величине дела кнеза Павла између 1934-1941, када је кенз вршио апсолутну власт у Југославији – једино нису говорили о чињеницама. Заборавили су да је сменио моћног Милана Стојадиновића, пензионисао 12 најелитнијих генерала 1938., јер су били против његовог војног и политичког повезивања са фашистичким државама, о томе да Југосалвија нема парламент, мада је имала изборе и да је без конституисаног парламента ушла 1941. године у рат. Наравно, ништа не знају о оснивању бројних казнених логора за непослушне, трајној оријентацији на фашистичке државе итд. За њих је било довољно што је био школован у Енглеској, да је волео уметност, био колекционар и да се културно опходио. То је превладало над оним што је радио као државник и апсолутни господар Југославије. Стварно, „озбиљна оцена“ личности и историјских догађаја који су уследили.
Изречене небулозе немају границу. Један „угледни“ лист је тврдио да би Југославија била Швајцарска у Европи да није било 27.марта. То је толико имбецилно али то мишљење је било врхунац еуфорије, шта би било да није било 27. марта.
„Елитни“ познаваоци тог времена тврдили су да Хитлер и Мусолини не би смели да мрко погледају кнеза Павла, а камоли да примене два тајна протокола, поред оног јавно потписаног којим је Југославија прихватила капитулацију. Они вероватно и не знају да они постоје, а зашто би и знали. То се од њих и не очекује. Не пада им напамет да би Југославија била део фашистичке машинерије у борби против антифашистичке коалиције и да би Југословенска војска у саставу Вермахта ратовала од Африке, преко Европе до совјетских азијских степа. И ми плаћали ратну штету.
Још је будаластија претпоставка да Стаљину не би смело да падне напамет, када пристигне са својим моћним армијама на границу Југославије, да закорачи у њу и мрко погледа кнеза Павла. Господо, ми бисмо до рушења Берлинског зида живели онако како су живели до тог времена Бугари, Румуни, Албанци и остали грађани социјалистичких европских земаља.
Расправа са вама је губљење времена, јер ви нисте партнер за озбиљну расправу. Зато продужите својим путем док се не успостави одговорност за јавну реч, а средства информисања изађу из политике шунда, идеолошке политике острашћености и напора да рехабилитују неславну прошлост, актере и њихово дело.
