САВЕЗ УДРУЖЕЊА БОРАЦА НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКОГ РАТА СРБИЈЕ (1941-1945. И 1992. И 1999.)
Скорашњи чланци
Архиве
Бројач посета
  • 826165Укупно посета:
  • 2579762Укупно прегледа:
  • 1Тренутно посетилаца:

ПРЕДСМРТНА ПЕСМА

„Ово је најсрећнији дан до сада у мом животу – када ми Видосав Колаковић, секретар Среског комитета КПЈ за Љубић, рече: „Партија те је примила за свог члана.“

Од сада ћу свим силама радити да докажем како сам заиста достојна свог уласка у ову „Тврђаву“, како ју је називао друг Стаљин…“

Тако Нада Симовић, студенткиња агрономије из Мојсиња, записује 3. јула 1941. у свом ратном дневнику, из чијег се  сачуваног дела види њен пут  од 95 дана у устаничкој  години и 18 јануарско – фебруарских дана 1942.

Нада Симовић

За Надиним бежањем од четничке каме, које је трајало од децембра 1941. до јануара 1944. године, нисам много трагао. Жеља ми је била да сазнам загонетне околности под којима је изгубила живот. У томе сам наилазио на велике тешкоће. Уосталом, они који знају детаље о Надиним предсмртним данима припадали су четничком покрету, па из тих разлога ћуте, настојећи да се не сазна истина. Ипак сам је сазнао и тако је настао овај запис о смрти Наде Симовић.

Почетком јанура 1944. четничка патрола бану у двориште Надине мајке Живане Богићевић, рођене у Книћу. Није било времена да се млада илегалка склони у скровиште суседне зграде, из којег је изашла да се мало огреје и исправи тело, згрчено у импровизованом бункеру. Упадоше у собу, па кад спазише „окорелу партизанку“ за тренутак устукнуше од изненађења, а онда јој, видећи да је сама и без оружја, иронично добацише:

– А, ту ли си, птицо комунистичка?

Свезаше јој руке и, са оружјем на готовс, приведоше у школу у којој се налазила стража. Одатле је упутише у злогласни затвор у Ракову. Месец и по дана је провела под присмотром у кућама Алексија и Филипа Бошковића и Милоша Марковића.  Тамо је преко дана помагала укућанима у лакшим пословима. Стражар, који је био одговоран да пази да не умакне, није увек био уз заточеницу, јер су могућности бекства биле минималне. Једног дана, док се четник, одређен да на њу мотри, излежавао, домаћин јој се шапатом обрати:

– Теби би, ћерко,  било боље да се за неко време склониш на сигурније место!

– А зашто, чика Леко? – питала је Нада бојажљиво, плашећи се провокације.

– Мада не бих смео да ти то кажем – рећи ћу ти: о теби се лоше говори, страх ме да ти се о глави не ради.

– Немам ја куда, чика Леко. У њиховим сам рукама, па нека раде шта им је воља.

Одвојена од пријатеља и познаника, а уз то и под присмотром, она заиста није имала никаквог излаза. Ма где да крене – одмах би је сустигли.

Тако је у Ракови провела око месец и по дана. Једном приликом црнотројкаши са затвореницом  навратише у кућу у којој се славио Јовањдан. Домаћин их посади међу званице, за богату трпезу. Када се кољаши врућом ракијом напојише, почеше своју сулуду игру над Надом.

– Хајд запевај, млада партизанко! – наређивао је црнотројкаш.

– Како можете да ме терате да певам, када ћете ме ускоро заклати – покуша Нада срца окрутна да омекша.

– Певај, дрољо, док каму из каније нисам извадио! – нареди пијанац кезећи се.

Званице занемеше од призора.

Из девојачког грла прострујаше речи сетне песме:

„Што да умрем кад ми време није,

Младост моју земља да покрије…“

Тужна песма код званица је сузе изазвала. Застајали су несажвакани залогаји у сасушеним грлима гостију. Мучно је домаћин своју крсну славу прославио. Кад су пијанци кућу напустили, многи су гости плакали и гладни кућама отишли.

На измаку зиме, 28. фебруара 1944. из Ракове ка Милићевцима се кретала колона од пет прилика, од којих двоје везаних руку. То црнотројкаши Превислав Миловановић-Ебир, Гојко Максимовић-Рогоња и Алекса Ковачевић-Босанац спроводе Наду и Огњена Левајца, из Мрчајеваца, у забран Лазара Радуловића. Зауставили су се на месту званом „Јаруге“ и ту повели крваво коло. Бело су јој грло пререзали. Изболи јој груди. Са кама су топлу крв лизали.

Тренутак пре него што ће севнути безгласне муње, љуто је писнула девојка.Рукама се за церић ухватила и одржала предсмртну беседу:

– Кољите ме, бедне кукавице! Идеја за коју умирем ће надживети смрт коју сејете.

Док је у грчу издисала ова партизанка јунакиња, злочинци камама усмртише и Огњена  Левајца. Обоје прекрише земљом у плиткој јарузи, коју су после неколико дана пси откопали, па су мештани морали да их поново сахрањују у дубље раке.

Недељу дана касније заклан је и један двадесет трогодишњи студент. Кости му се и данас налазе у Милићевцима, на месту званом „Швабовина“. Кажу да му  је пред клање Алекса Ковачевић, тапшући га по врату, уз сулуд осмех добацио:

–  Лепог ли вратића, за мога ножића!

Гроб у којем леже сени до сада неидентификованог младића, партизанског борца, није ничим обележен.

Владимир М.Никшић

У књизи „Стављени под слово „З“

 

Напомена Редакције: Јунакиња ове тужне и оптужујуће приче, студенткиња Нада Симовић, једна је од више од 700 жртава зликовачких четничких „црних тројки“ са територије Чачанског округа, за које се, на иницијативу Републичког одбора СУБНОР-а Србије, покреће правна и свака друга рехабилитација. Захтев за Надину правну рехабилитацију пред Вишим судом у Чачку поднела је  њена братаница, Книћанка по месту рођења, професорка Јелисавета-Јелица Поповић-Миловановић, члан Председништва РО СУБНОР-а Србије.

Print Friendly, PDF & Email
Пријатељи сајта
СБ Бањица Сокобања
Oculus
Сава животно осигурање

Призма
!cid_ii_13e1bf79434cfa61
Фондација Солидарност
Belgrade
12°
Ведро
06:3816:08 CET
СубНедПон
min 11°C
17/13°C
18/8°C
ПОЗИВ НА ПРЕТПЛАТУ СВИМ ЧЛАНОВИМА И ОРГАНИЗАЦИЈАМА СУБНОР-а

Због тоталне медијске блокаде aктивности СУБНОР-а,
посебно напора да се одбрани антифашизам као политичко-идеолошко опредељење савременог света и антифашистичка прошлост Србије:

Скупштина СУБНОР-а Србије позова чланство и организације да наш одговор буде масовна претплата на лист „Борац“, те на масовније учешће чланства у сарадњи са Редакцијом – како истина о антифашизму и часној антифашистичкој борби народа Србије 1941–1945. и 1992. и 1999. не би била медијски угушена а истина избрисана из свести нових генерација.

На изузетан значај тог питања указала је и седница Републичког одбора СУБНОР-а од 9. априла 2012.

Претплата за „Борац“ у 2020. износи 1.000 динара

Новац изволите уплатити на текући рачун РО СУБНОР-а Србије
бр. 205-22402-06, са назнаком – претплата за „Борац“ 2020.
Копију уплатнице пошаљите на адресу:
РО СУБНОР-а Србије, Савски трг 9, 11000 Београд,
или нам јавите телефоном на број 011/6643-651
како бисмо евидентирали вашу уплату и унели Вас у списак за експедицију листа.

Почетна | О СУБНОР-у | Контакт

Главни уредник Душан Чукић | СУБНОР Србије, сва права задржана.