КАРАЂОРЂЕ ПЕТРОВИЋ Ђорђе ЦРНИ (Вишевац, око 15. IX 1768—Радовање, код Смедеревске Паланке, 25. VII 1817), вођа првог српског устанка. Већ у младим годинама супротстављао се насиљу Турака и светио им се за недела. Пребегао је у Срем 1787. и учествовао са српским добровољцима у аустријском покушају да ноћу 2/3. XII 1787. на препад заузму Београд. Почетком јануара 1788. ступио је у фрајкор Михаила Михаљевића, и у чети капетана Петра Соколовића учествовао 17. јануара у другом покушају Аустријанаца да заузму Београд.
У почетку аустро-турског рата 1788—91. учествовао је у борбама у Србији, у фрајкору Михаљевића, и због показане храбрости одликован је и унапреден у чин подофицира, а потом командовао самосталном хајдучком четом у београдском пашалуку. Служећи у аустријској војсци упознао се с организацијом стајаће војске и стекао основна знања из војне вештине. После завршеног рата бавио се трговином, проширио везе са људима у Србији, и стекао познанства у Аустрији. У српској народној војсци, као буљубаша под Станком Арамбашићем, учествовао је 1795—97. у борбама против султановог одметника, Османа Пазван-Оглуа ( Пазwанд-Заде Отхман). На збору у Орашцу, фебруара 1804, изабран је за воду устанка (в. Први српски устанак). Лично врло храбар, строг и динамичан, задржао је од почетка руководство устанка чврсто у својим рукама и одлучно утицао на његов развој. Уживао је велики ауторитет и његово присуство на бојишту подизало је морал устаника. Нарочиту пажњу поклонио је организацији устаничке војске у побуњеним нахијама. Све устаничке воде К. је признао за војне старешине. Био је бескомпромисан у борби против дахија, и одбио је почетком маја њихову понуду за измирење. Када је султан јула 1805. противу устаника послао трупе под Хафиз-пашом (Хдфиз паша) донео је, уз сагласност најближих сарадника, одлуку да за ослобођење Србије води борбу и против султанових трупа. Правилном стратегијском оријентацијом обезбедио се снагама на Дрини, а лично је командовао устаницима на Иванковцу.
Пред турски концентрични напад 1806. предузео је низ врло целисходних мера да прошири устанак и ојача географско-стратегијски положај Србије. Да би дигао на оружје и Црногорце, К. се 29. маја обратио писмом владици Петру I Петровићу за помоћ. Дознавши за турске припреме за напад главним снагама преко Дрине и долином Јужне Мораве, одлучио се да их почесно туче. На Мишару је лично командовао устаничком војском и постигао значајну победу 13. VIII 1806. а потом се пребацио на Делиград (в.). После овихпобеда искористио је високи морал устаника и старешина те је организовао напад на Београд (в.). План за даље операције те године К. је заснивао на савезу са Русијом, која је од 1806. била у рату с Турском, претпостављајући да ће Руси већим акцијама на Дунаву привезати главнину турских снага, што би му омогућило да предузме офанзиву у Санџаку, ради повезивања са Црногорцима, и према Босни. Но и поред руско-српског садеј-ства, нарочито у боју на Штубику (и. јул), та замисао пропала је због закљученог примирја између Руса и Турака (24. VIII 1807). Крајем 1807. организовао је у Београду батаљон стајаће војске 1(718 војника) и једну батерију, увео војничке чинове, што је био важан корак у јачању војске и постепеном превођењу на савремени систем обуке и организације; увео је (вероватно 1808) прво егзерцирно правило: Учење војничко са цртежима.
У пролеће 1809. К. је засновао план операција на претпоставци да ће Руси са јачим снагама прећи на десну обалу Дунава и привезати главне турске снаге, што би му омогућило да своје операције пренесе у суседне покрајине и устанак прошири. Под утицајем устаниццких вођа и њихових локалних интереса српска војска поделила се на више делова. Лично је повео део војске у Санџак, заузео Сјеницу (варош) 5. маја, 7. и 8. јуна разбио турске снаге из Босне и Метохије код Сувог Дола, заузео 18. јуна Нови Пазар (варош) а с истуреним одредима, дошао у везу са Црногорцима. Због пораза српских снага на Чегру, К.Је напустио Нови Пазар 22. јуна, пребацио се преко Голије у Шумадију, и енергичним мерама зауставио продор Турака. Наредне године испољио је командантску храброст у боју на Варварину, где је у садејству са деловима руских снага разбио јаче турске снаге 18. и 20. септембра. Поновно је 1811. настојао да се у нахијама организује и учврсти стајаћа војска, која је у другој половини 1812. нарасла на око 4300 људи. У мају 1813. издао је шире и потпуније егзерцирно правило, углавном, за батаљонску обуку и Војниццки устав (пропис) о задатку војске, заклетви, формацији, обуци и служби у војсци.
По Букурешком миру, закљученом између Русије и Турске 28. V 1812, турске трупе имале су да поновно запоседну градове у Србији, што је К. одбио да прихвати. Општа озлоједеност и потиште-ност Срба због Букурешког уговора, неслога старешина и необједињеност њихових акција, довели су до опште пометње. Карадорђе је оболео и пошто је увидео да је даљи отпор немогућан, прешао је 3. X 1813. у Земун, одакле је пребачен у манастир Фенек, потом је, по налогу аустријских власти затворен у Петроварадин, а јануара 1814. интерниран у Грац. На његову молбу дозвољено му је да оде у Русију и преко Ердеља и Темишвара стигао је почетком
новембра у Хотин, где је прикупљао добровољце у намери да пређе у Србију. У то време повезао се са Хетеријом. Вратио се у Србију 11. VII 1817, и по наређењу Милоша Обреновића на превару убијен. Карадорђе је био бескомпромисан у захтевима за пуну независност Србије, уништење феудалних односа и јачање централне власти. Оштро је сузбијао појаве капитулантства, непослушност и покушаје појединих кнезова да његову улогу сведу на решавање чисто војних питања, или да са Портом праве компромис. Са Правитељствујушћим совјетом (основаним 1805) договарао се 0 плановима за операције, унутрашњој и спољној политици, али у коначним одлукама и начину њиховог извршења имао је одлучујућу реч. Иако је Правитељствујушћи совјет 1811. проглашен врховном влашћу, имао је, у ствари, улогу Карађордевог секретаријата или у најбољем случају владе. Али, у сузбијању локалног сепаратизма, које је нарочито јачало при појави криза у оквиру савеза са Русијом, није ишао до краја. У критичној 1813. поколебан је различитим утицајима.
Материјали преузети
из „Војне Енциклопедије“
– Друго издање,
Београд 1970