Кнић

ПРАВДА ЈЕ СТИГЛА ДА ПОБЕДИ

Питома гружанска равница сада окована ледом и снегом дуго је ћутала. А ових дана је добила очекивани епилог, донела радост и коначну правду за честите куће Живадина Несторовића, Адама Терзића, Ђекића и других антифашиста.

У 1940. години, 26. октобра, Станислав Сремчевић Црни као члан ПК КПЈ у Книћу оснива партијску ћелију и држи први састанак. Присутни су Адам Терзић, стари ратник, Живадин Несторовић, Чедомир Терзић, Владан Несторовић. Нису пристигли због провале и претреса жандара Рајица Ђекић, Богољуб Крговић и Радисав Лазаревић. Почетком децембра 1941. године Немци хапсе Живадина Несторовића, организатора устанка у Гружи, сина Владана и спроведени на Бањицу (уписани у евиденцију бањичког логора под бројем 3664 и 3665). Успевају да се извуку из логора маја 1942. године захваљујући што још није била извршена категоризација затвореника. Међутим, приликом пуштања Живадина из затвора на објави је на немачком писало: „Треба га одмах стрељати“. Захваљујући срећним околностима, Живадин Несторовић је успео да стигне у Кнић и да се склони од немачких фашиста. Јула 1942. године поново су се тајно састали Сремчевић (проглашен за народног хероја), Живадин, Владан, Тодоровић Александар и Војислав Сремчевић ради формирања партизанских група за борбу у позадини непријатеља.

Међутим издаја је пронашла пут и четничка „црна тројка“ из батаљона Алемпија Ранковића из Гружанске четничке бригаде, јуна 1943. године мучки убија Живадина Несторовића а његовог сина Владана хапсе и спроводе у логор Метино брдо одакле га депортују у Немачку. После ослобођења из само њима знаних разлога поједини „тадашњи партијски моћници“ једноставно нису помињали Живадина Несторовића па ни Станислава Сремчевића Црног.

Нису породици доделили Живадинову Споменицу, његовом сину Владану заслужено одликовање. Ових дана исправљена је неправда.

Али свакако је најважније то да правосудни органи (Виши суд у Крагујевцу) није прихватио захтев за рехабилитацију оних из четничке „црне тројке“ који су мучки убили Живадина Несторовића и анатемисали часну породицу. Зато је правда тријумфовала и донела радост Владановој деци, Живадиновим унуцима (Ивану Несторовићу, Наташи Весовић и Душици Шмитхубер) који су јавно одали признање и захвалили СУБНОР-у Србије и Шумадије пок. проф. др Миодрагу Мићи Зечевићу, који је сачувао документацију везану за овај догађај, председнику СУБНОР-а Душану Чукићу и свима који су их подржали у бoрби за истину и коначно доказали величину и антифашизам Живадина Несторовића, Адама Терзића и посебно Станислава Сремчевића, народног хероја.