МИШИЋ Живојин (с. Струганик код Ваљева, 6. VII 1855—Београд, 20. I 1921), српски војвода. Потиче из сиромашне сељачке породице. Завршио је 6 разреда гимназије и Артиљеријску школу у Београду. У српско–турском рату 1876—77. и 1877—78. као питомац наредник, а потом потпоручник, успешно је командовао батаљоном, а затим одредом и за то одликован Златном медаљом за храброст; у српско-бугарском рату 1885. командовао је 1. батаљоном 5. пука; 1887. похађао је аустријску Стрељачку школу (Армеесцхиесссцхуле) у Бруку на Лајти (Бруцк ан дер Леитха). Преведен у генералштабну струку 1891; поред других дужности био је помоћник начелника Главног генералштаба, а једно време је предавао стратегију на Вишој школи Војне академије. Због сумње да је непријатељски расположен према официрима завереницима из 1903, пензионисан је 1904. у чину генералштабног пуковника. Због војно-политичке ситуације у којој се Србија нашла после анексије Босне и Херцеговине, на заузимање начелника Главног генералштаба војводе Радомира Путника, активиран је 1909. и постављен за његовог помоћника. Уз Путника је непосредно радио на реорганизацији и наоружању војске и другим припремама за рат против Турске. У балканским ратовима 1912—13. био је помоћник начелника штаба Врховне команде и за заслуге је, после кумановске битке, унапреден у чин генерала. Поновно је пензионисан у септембру 1913, али је непосредно пред избијање I СР реактивиран и постављен за помоћника начелника Врховне команде, у ком својству је знатно допринео извојевању победе уцерској бици . У колубарској бици , на сопствену молбу, постављен је 15. новембра за команданта 1. армије, која се нашла у тешкој ситуацији. Личним залагањем успео је да 1. армији поврати пољуљани морал и поседне положаје на гребену Сувобора. Прихватање његових одлука у току битке од стране Врховне команде и енергичним дејствима 1. армије под његовом командом допринели су у највећој мери избацивању аустроугарских снага из Србије. За заслуге у бици, 14. XII 1914. унапреден је у чин војводе.
У повлачењу српске војске 1915. успешно је водио 1. армију, што је знатно помогло српској Врховној команди да осујети Макензенов план за опкољавање српске војске. После доласка у рејон Пећи, није се сложио са одлуком Врховне команде о повлачењу кроз Црну Гору и Албанију, већ је предлагао да се војска прикупи у простору Пећи, ту сачека и нападне аустроугарске, немачке и бугарске снаге, што није прихваћено. У току повлачења тешко се разболео и из Скадра је почетком јануара 1916. упућен у Француску на лечење. Почетком септембра 1916. поновно је примио команду над 1. армијом на Солунском фронту , која је 12—15. септембра учествовалау пробоју бугарског фронта код Горничева (Кели, Келли — в. Горничевска битка). У припремама пробоја Солунског фронта учествовао је у разради операцијског плана, а од пријема дужности начелника српске Врховне команде 1. VII 1918. сарађивао је са савезничким командама на његовој дефинитивној изради и потом руководио офанзивом српске војске, која је пробила 15—17. септембра немачко-бугарски фронт на Добром пољу и Козјаку (в. Добропољска битка). У наставку операција М. се нарочито истакао одлуком да српске армије, после избијања на Вардар у простору Градског наставе 21. септембра наступање, и поред тога што су им крила и бокови били угрожени. То је 29. септембра принудило бугарску војску на капитулацију. Смела је и његова одлука, противна изричитом захтеву команданта Источне армије, да 1. армија, која се у наступању одвојила од главних савезничких снага на ризичну даљину (око 200 км), настави покрет у простору Ниша, нападне и туче 10—11. октобра бројно надмоћнију немачку 11. армију, и тиме сломи последњи отпор Централних сила на Балкану. Одликован је Карадорђевом звездом са мачевима I—IV степена, француским Орденом Легије части I—V степена и др. Написао је Стратегију (Београд, 1907); превео је са М. Ротовићем с немачког пету књигу Тактике (Наука о боју) од W. Балка (Београд, 1910).
Материјали преузети
из „Војне Енциклопедије“
– Друго издање,
Београд 1970