Моша Пијаде

Српски политичар, јеврејског порекла сликар и новинар, члан Комунистичке партије од 1920. и државни и партијски функционер после Другог светског рата. Рођен је 4. јануара 1890. у Београду, у богатој породици. Завршио је нижу гимназију, а затим је студирао и сликарство у Београду, Минхену и Паризу од 1905. до 1910. године. Поред овога, бавио се активно и новинарством. Своје новинарске кораке започео је 1910. године. Био је секретар Удружења новинарских сарадника (1911 и 1912.). Од 1913. до 1915. био је наставник цртања у гимназији у Охриду. Од марта до децембра 1919. издавао је напредни дневник „Слободна реч“. Члан КПЈ постаје 1. јануара 1920. године. Од 1921-1922. налазио се на месту Извршног одбора КПЈ, био је и уредник „Слободне речи“ и „Организованог радника“. Од 1925. године до 1939. провео је на робији у Сремској Митровици и Лепоглави. У Лепоглави се упознао са Титом и као дуг за добро пријатељство насликао му је портрет.

Након изласка са робије, Пијаде од 1939. до 1941. живи и ради у Београду као сликар. Тада је по други пут осуђен и спроведен у концентрациони логор у Билећи, где ће провести до почетка рата.

По избијању Тринаестојулског устанка у Црној Гори, учествује у организацији устанка, а од децембра 1941. прелази у Врховни штаб НОПОЈ, у коме се као начелник економског одељења и одељења за позадинске власти највише бавио организпвањем народне власти и позадине.

Творац је Фочанских прописа, које су издате на слободној партизанској територији у првој половини 1942. године.

Новембра 1942. већник је на првом заседању АВНОЈ-а, а у новембру 1943. потпредседник АВНОЈ-а. Један је од твораца историјских одлука које је донео АВНОЈ на свом заседању у Бихаћу и Јајцу. У Јајцу организовао Телеграфску агенцију нове Југославије, Танјуг.

У јесен 1944 и почетком 1945. налази се у политичкој мисији у Москви. По ослобођењу Југославије, стално је биран у Београду за народног посланика Народне скупштине ФНРЈ и Народне скупштине НР Србије првог и другог сазива.

Био је Председник Уставотворног, а затим Законодавног одбора Народне скупштине ФНРЈ све до јануара 1953.

Од тада до 28. јануара 1954. бива потпредседник Савезног извршног већа, када је изабран за председника Савезне народне скупштине. И као потпредседник Савезног извршног већа, а у својству председника Координационог одбора, бавио се изградњом законодавства и новог уставног уређења.

У службу политичке мисије, послан је на Конференцији мира у Паризу 1946. Као делегат ФНРЈ, а био је и шеф југословенске делегације у Енглеској, Француској, Турској, Грчкој и Чехословачкој.

Био је једно време и члан Извршног комитета ЦК СКЈ и члан ЦК СКС, члан председништва Свезног одбора ССРНЈ и централног одбора Савеза бораца.

Поред тога, био је редован члан Српске академије наука, Удружења новинара и Удружења ликовних уметника Југославије.

Из политичког живота се повукао 1955. године. Одлази у Париз, где је живео једно време и пре рата. Умро је у истом граду 15. марта 1957. године. Сахрањен је у Београду у Гробници народних хероја на Калемегдану.

Моша Пијаде је у рату био познат под псеудонимом „Чича Јанко“. Нарочито је био познат као оштар и беспрекоран комуниста. Владавина Моше Пијаде у Колашину (од почетка 1942. до половине 1942), праћена је и политиком „Левих скретања“, којима се и сам Пијаде придружио. Запамћена је његова непријатна епизода у градовима широм Црне Горе, када је без икаквих доказа осуђивао људе који не подржавају партизански покрет на стрељање.

Имао је чин генерал-мајора ЈНА у резерви.

Одликован је:
Орденом народног хероја
Орденом јунака социјалистичког рада
Орденом братства и јединства
Орденом партизанске звезде
Орденом заслуге за народ I реда
Орденом народног ослобођења
Орденом за храброст