Најугледнија награда за поезију у Србију, Награда „Васко Попа“ је установљена 1995. године у Вршцу. Оснивачи награде су Друштво пријатеља Вршца „Вршац лепа варош“ и Агенција Ђорђевић, уз сагласност и подршку Хаше Попа и Фондације Хемофарм. О награди одлучује трочлани жири који именује Агенција Ђорђевић на коју су пренета оснивачка права и која обавља послове везане за награду у складу са Правилником о награди. Дародавци новчаног износа су Сензал капитал, власника Радета Ракочевића, Београд и Град Вршац.

Награда „Васко Попа“ додељује се 29. пут за најбољу новообјављену књигу песама на српском језику, у току конкурсне године, као и за избор који садржи релевантан обим нових песама. Награда „Васко Попа” има за циљ да афирмише савремену српску поезију, уважавајући доприносе Васка Попе и његово непроцењиво служење модерној песничкој речи.

Досадашњи добитници сведоче о високом угледу Попине награде будући да су међу најзначајнијим актерима послератне модерне српске поезије од Стевана Раичковића, Ивана В. Лалића, Боре Радовића, Радмиле Лазић до Душка Новаковића, Драгана Јовановића Данилова…

Награда се састоји од Повеље с Попиним ликом, рад академског сликара Милана Блануше, и новчаног износа.

На конкурс су пристигла 54 наслова изашла 2022. Жири у саставу Драган Проле, Марија Шимоковић и Стеван Брадић (председник) је након три седнице донео одлуку већином гласова да се награда додели:

Тањи Ступар Трифуновић за наслов „Змијштак“ издавачке куће Архипелаг из Београда.

Тања Ступар Трифуновић (Задар, 1977), је песникиња, приповедачица и романсијерка.

Дипломирала је на Филолошком факултету, Одсек за српски језик и књижевност у Бањој Луци.

Објавила је пет књига поезије, књигу прича, два романа и графички роман Море је било мирно у сарадњи с Татјаном Видојевић (илустрације).

Превођена је на енглески, шпански, бугарски, мађарски, немачки, пољски, словеначки, македонски, руски, чешки, дански, италијански и француски језик.

Добитница је више награда за поезију и прозу, између осталих Награде Европске уније за књижевност (ЕУПЛ) 2016. за роман Сатови у мајчиној соби, награда „Ристо Ратковић“ и „Милица Стојадиновић Српкиња“ за најбољу књигу поезије за књигу песама Размножавање домаћих животиња и Виталове награде „Златни сунцокрет“ за најбољу књигу објављену 2019. године на српском језику за роман Откако сам купила лабуда. Живи у Бањој Луци.

Збирка песама Змијштак састоји се из четири циклуса, „У оштро подне“, „Змијштак“, „Истина је деструктивна справа“ и „Испочетка“, кроз које се песникиња креће просторима интимности и љубави, породице и завичаја, историјске позорнице и превирања, и коначно, амбивалентног покушаја да се отвори простор за нови почетак. Песме Тање Ступар Трифуновић развијају се кроз мотивско повезивање добро познатих топоса, али тако што се вешто мимоилазе доминантни наративи унутар којих се они по правилу јављају у нашем песништву. На овај начин песникиња са једне стране разотрива ове наративе као стратегије моћи и доминације, потискивања и обесмишљавања нашег личног али и колективног постојања, а са друге стране нуди лирске и трезвене, често опоре увиде о међуљудским односима, месту човека у историји, и ономе шта нас по логици ствари очекује у немилосрдном свету у коме смо се нашли. Она полази од најинтимнијег простора љубави, као крхког заједништва на основу кога је још увек могућа пуноћа личног постојања, али који је непрестано угрожен како из унутрашњости тако и из спољашњости. Потом се концентрише на мотив завичаја, по коме читава збирка носи наслов Змијштак, у коме нам даје слику оскудне и осиромашене земље, „пусте земље“ у метафоричком и дословном смислу те речи, у коме је живот био и остао непрестана борба са материјалним околностима, било за оснивање дома, за оца и мајку, за одгој потомства, борба против глади и немаштине, и коначно за голи живот, у муци и међуљудским сукобљавањима. У оваквом завичају чак и сунце и небо представљају само варљиво обећање успона, које се по правилу показује као нови извор претње и страдања, па се његово актуелно, мада не и коначно историјско одредиште показује као бесмисао („Уловљен сам кажеш … мислио сам да бољи можемо бити људи / у долини доље низ цесту / она братова земља око које смо се тукли / у драчу и змије је срасла / а брат свашта / ни њега више нема“, стр. 21). Песникиња потом прелази на мотиве историјске и политичке динамике актуелне стварности, односно, динамике унутар заједнице на периферији глобалног капитализма, код нас или било где другде на свету, где се се појављују „освајачи“ и „поражени“, где мерило свакодневног живота носе „пристојни грађани“ и „предсједникови људи“. Ово је уједно и најснажнији и најопорији циклус у коме сазнајемо како „историја размишља о месу … једе дјецу и пише њихова / имена позлатом по споменицима“ (стр. 42), поручујући нам истовремено како ће „слобода доћи“, али нам скреће пажњу на цену слободе за коју се изнова морамо борити, „ јер она иде даље / она ће бити још скупља / када дође идући пут“ (стр. 44). Последљи циклус испитује мотиве краја, смрти, али на опрезан начин и могућност новог почетка („Понекад треба измислити свијет испочетка / баш као да ништа прије није било ни поплаве ни погроми / ни страшне вијести на телевитији“, стр. 55). Коначно, једно запажање појављује се у више песама ове збирке, ма како сурова и беспоштедна била стварност о којој нам говори, а то је да на својим плећима тежину света још увек носе фигуре „љубавника“ и „љубaвница“, „мајке“ и „оца“, „беземљаша“, „поражених“, свих оних који су безмало његове жртве, свих оних који су, како се то некада говорило, „презрени на свету“ („Дјед је био пролетер / није имао ништа баш ништа / храбро је ступао у нови свијет ни са чим /… слушала сам га и мислила / благо нама благо нама / што без терета очева / без терета дједова / што без игде ичега ступамо у нови свијет / на празним нашим рукама растемо“, стр. 37). И мада стихови ове збирке почивају на вештом и парадоксалном споју лиризма и опорости, лишеног наивног оптимизма протеклих епоха, они упркос свему сведоче о трајној и суштинској несигурности сваке силе, сваког поретка заснованог на доминацији. Иако нам, дакле, говори о свету који је поражен, у основи њеног говора указује се на могућности да овај пораз буде превазиђен. Збирка песама Тање Ступар Трифуновић носи ову свест са невероватном луцидношћу и зато сматрамо да заслужује награду коју смо јој доделили.

Награда ће бити уручена добитници 29. јуна 2023. године, у Градској кући Града Вршца у 12:00 часова.