Двадесетшестог априла 2023. године навршило се 80. година од погибије народног хероја, интектуалца, песника, полиглоте, шпанског капетана, партизанског команданта, дипломираног правника Ратка Павловића – Ћићка. Мало је историјских личности, који су као Ћићко аутентично обележили историју Србије али и антифашистичке Европе средином 20. века. Син палог солунског ратника Вељка, праунук Крста брата црногорског војводе Пека Павловића, унук деде Лазара и нећак стрица Петра које су бугарски војници убили у другом светском рату и није могао бити друго до – народни херој.
После Првог светског рата, Ратко је у Прокупљу завршио основну школу и 5. разреда гимназије, а 6., 7. и 8. је довршио у Лесковцу 1933. године када је објавио књигу. песама „Окови и без окова“.
Члан је КПЈ од 1933. године када је почео студије Правног факултет у Београду, а 1936 одлази у Праг на студије финансија. Из Прага јануара 1937. године одлази у Шпанију да се бори на страни републиканаца, а против Франкове диктатуре. У Другом светском рату био је један од организатора, партизанског устанка у Топлици.
Данас у центру Прокупља на гроб народног хероја Ратка Павловића – Ћићка положен венац и и одата почаст његовим сенима и делима човека који је понос Топлице и наше земље. Венац у име СУБНОР-а Прокупља положила је делегација на челу са Александром Шљивићем, заједно са председником скупштине ове организације Драганом Огњановићем и секретарком ГО Мајом Димић. Венце су положили професори и ученици основне школе која носи Ћићково име, као и представници Удружења пензионера.
Након полагања венаца историчар Шљивић имао част, да као представник СУБНОР-а, историчар и потомак топличких партизана, каже пар речи о Ћићку. Шљивић је рекао, “савременици наводе да је био попут правог народног трибуна, јер је из села у којима је Ћићко говорио у партизане кретао велики број људи. Верујем да је и његовом заслугом партизански покрет у Топлици био јак и након повлачења главнине партизанских снага у Босну. Главна прокупачка улица, касарна и основна школа носе његово име, као и село Ратково у Војводини, које су населили топлички колонисти.
Каже се да човек живи док живи сећање на њега, а Ћићко ће живети вечно у сећању Топличана.“
