ЗНА СЕ КО ЈЕ ПОБЕДНИК

Борци Неготинске крајине обележили су низом активности 71. годишњицу ослобођења од фашистичке окупације. Поводом ове значајне годишњице на постамент народних хероја Бранка Перића команданта Крајинског партизанског одреда, Љубе Нешића политичког комесара одреда, Вере Радосављевић члана штаба одреда и Станка Пауновића партијског активисте и организатора устанка у Војводини, Срему и на Фрушкој гори, борци су положили венце.

„Допринос народа Тимочке и Неготинске крајине у победи над фашизмом најбоље се види из завршних операција које су започете крајем септембра 1944. године, у садејству јединица славне Црвене армије и Народнослободилачке војске Југославије“ – нагласио је Драгољуб Филиповић, председник СУБНОР-а Неготина: У граничној зони источне Србије, испред јединица Црвене армије, одбрану је организовао немачки корпус генерала Артура Милера. Челне јединице Трећег украјинског фронта под командом маршала Толбухина почеле су код Брегова да прелазе бугарско-југословенску границу, ступају на тло Србије, и одмах отвориле фронт ширине преко двадесет километара, од железничке станице Мокрање до ушћа Тимока у Дунав.

Током дводневних жестоких борби, неготинска непријатељска групација и поред врло јаког отпора, није успела  да одоли сили ослободиоца. Уз садејство свих родова Црвене армије и јединица НОВЈ и Партизанских одреда Југославије Неготин је ослобођен 30. септембра 1944.

У борбама за ослобођење Неготина учествовао је и Први батаљон 9.српске бригаде 23.дивизије Народноослободилачке војске, под командом Милана Богосављевића и политичког комесара Недељка Тошовића, који је од 13. септембра био у селу Груја на румунској страни Дунава ради успоставе сарадње са Црвеном армијом, а тада се са деловима Црвене армије вратио у Србију.

С обзиром на то да у последње време покушавају да фалсификовањем историје докажу да је допринос НОВЈ у ослобођењу Србије, укључујући и њен источни део, занемарљив, истину треба рећи. Пре него што су делови 3. украјинског фронта  Црвене армије избили на југословенско-бугарску границу, 14.Корпус добио је задатак да активним дејствима на простору између Тимока и  Велике Мораве олакша јединицама Црвене армије да савладају немачки отпор на граници и да што пре стигну до Велике Мораве. У очекивању заједничких дејстава јединице 14.корпуса су до краја септембра ослободиле од немачких војника и четника готово целу територију Источне Србије од Тимока до великог гребена Дели Јована и Мироча и Велике Мораве и тако пресекле правце повлачења и везе немачких снага од југослоцвенско-бугарске границе према Великој Морави. Главнину својих снага 14.корпус је груписао у северном делу источне Србије, спремне да пруже помоћ и садејство наступајућим јединицама црвбене армије.

У каквом су се безизлазном положају нашле јединице  Прве брдске дивизије генерала Валтера Штетнера, које су обезбеђивале луку Прахво говори податак да су у ноћи 29. на 30. септембар у циљу запречавања Дунава потопили око 200 бродова из сопствене речне флотиле познате по имену „Дунавски вилењак“. Из воде су вирили димњаци и катарке, а уз обалу је горео део шлепова. Тада је генерал Валтер фон Штетнер тражио од претпостављеног генерала Артура Милера да дозволи да одмах повуче дивизију на нови положај на гребену Дели Јована и Поречки одсек. Добио је јасан и кратак одговор. „Не може се удовољити вашем захтеву Бор и његови рудници морају се одржати по сваку цену“ – ни у томе нису окупатори успели..

Борбене операције за ослобођење Србије од фашизма кренуле су са истока и за само 20-так дана ослобођена је централна Србија укључујући и Београд.