Милунка Савић. Име које је значило, значи и заувек ће значити: част, храброст, људскост, жртву, понос и победу.
Тако бисмо у најкраћем могли сажети један буран, пребогат и надасве хуман живот највеће ратнице у српској историји, којој се држава Србија одужила велелепним спомеником аутора Зорана Ивановића и Јелене Атанасковић, који са постаментом прелази пет метара висине а који је данас откривен у београдској Општини Вождовац. Ово је веома важан дан и за историју и за културу наше отаџбине, како би се заувек запамтили њени синови и кћери на чијим леђима, слободно се може рећи, почива наша слобода и државност.
Подсетимо се укратко Милункиног животописа…
Са почетком Балканских ратова у 22 години пријављује се као добровољац у српску војску под именом Милун Савић. Њен пол је открило болничко особље после рањавања (рањавана је девет пута) у Брегалничкој бици, скоро годину дана после приступања армији.
У Првом светском рату такође се пријавила као добровољац. Војвода Путник лично, знајући за њену одважаност и ратну вештину, распоредио је Милунку у елитни „Гвоздени пук“. У Колубарској бици истакла се као врстан бомбаш, за шта је добила Карађорђеву звезду са мачевима. У јесен 1915. у Македонији тешко је рањена у главу и тако повређена повлачила се преко Албаније. После неколико месеци опоравка вратила се на Солунски фронт, где је учествовала у биткама на лето и јесен 1916. године. Посебно се истакла у Бици на Кајмакчалану заробивши 23 бугарска војника.
Када су се ратови завршили, ратови из којих је Милунка изашла као најодликованија жена у историји ратовања, за њу није било ни предаха ни одмора. Кратко је била у браку са Вељком Глигоријевићем из којег је добила кћерку Милену. Тада је живела у Степановићеву крај Новог Сада, где је добила 8 јутара земље као и доста наших других ветерана.
После развода са Вељком а у потрази за бољим животом обрела се у Београду, где се уз помоћ ратних другова, запослила у Хипотекарној банци као спремачица. Није се либила ниједног посла. Иако јој је Француска, која ју је одликовала са два Ордена легије части, нудила националну пензију она је и ту показала своје родољубље оставши на свом не баш плаћеном послу до краја радног века.
Посебно треба нагласити да је за свог живота поред своје кћерке одгајила још тридесетак сиромашне деце углавном из Старе Рашке-њеног завичаја.
Преминула је у Београду 1973. године, а њени посмртни остаци премештени су 2013. године из породичне гробнице у Алеју великана на Новом гробљу у Београду.
Данас су у Београду, уз присуство Милункине унуке др Слободанке Грковић и праунуке Иване Спасић, споменик хероини свечано открили председник Владе Републике Србије Милош Вучевић, министар културе Никола Селаковић (који је и покровитељ изградње споменика), министар одбране Братислав Гашић, председница Општине Вождовац Ивана Томић. У име Удружења добровољаца 1912-1918. председник Никола Филиповић. У име СУБНОР-а Србије присуствовали су члан Председништва пуковник Драган Пантић и Братислав Храстински.
Помен је служио викарни епископ хвостански господин Алексеј са свештенством.
Откривање споменика Милунки Савић поздравила је и почасна јединица Гарде Војске Србије.
Ваља истаћи и да је догађај испратило више стотина грађана што најбоље сведочи да наш народ, у поплави квази вредности, цени и препознаје своје истинске великане.
