Поводом сећања на двадесет другу годишњицу од НАТО агресије на нашу отаџбину, Окружни и Градски одбор СУБНОР-а Града Врања издају следеће:
САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ
НАТО агресија на Србију отпочела је 24. марта 1999. године, без правог повода и правног основа. Дивљачки и крајње нехумано, на Србију се обрушио највећи савез 19 војних сила света.
У НАТО агресији на нашу отаџбину употребљено је 1.200 најмодернијих авиона који су извршили 26.289 летова, лансирано је око 1.000 крстарећих ракета, бачено 2.900 графитних и термовизијских бомби, међу којима, и међународним конвенцијама забрањених касетних бомби. Бачено је 21.700 тона најразноврснијих експлозива међу којима и осиромашени уранијум око 15 тона, чије се разорне последице осећају и данас и све ће их више осећати наши потомци.
Седамдесет и осам дана НАТО-агресори су, немилосрдно, убијали недужне људе и децу уништавали све што се уништити може, сејали уранијум, бацали забрањене касетне, графитне и термовизијске бомбе, изазвали геноцид и екоцид Србије.
„Милосредни анђели“ НАТО-а порушили су 250 школа, 20 болница, 60 мостова, 300 фабрика, 8 медијских кућа, и оштетили више од 30 манастира. Преко 600.000 људи остало је без посла, а 2,5 милиона без елементарних средстава за живот. Из разорене земље преко 100.000 људи отишло је у друге земље Европе и света. Живот је изгубило око 2.500 људи, рањено више од 12.500 недужних, а киднаповано више од 1.300 људи од стране УЧК, уз асистенцију међународних мировних снага. Само у Пчињском округу, у 104 авио напада, страдала су 64 човека. Укупна причињена материјална штета износи преко 120 милијарди долара.
На подручје Пчињског округа први пројектили су се сручили 25. марта, око 21 сат и 30 минута. Мета напада било је подручје Кукавице, шире подручје Прохора Пчињског и северно од Бујановца.
Бомбардовање Врања и околине почело је 30. марта када је причињена велика материјална штета. Ваздушни напади настављени су и током наредног месеца. НАТО авијација је 2. априла у раним јутарњим сатима, у 4 часа и 5 минута гранатирала касарну „1300 каплара“. Пројектили агресорске авијације поново су се обрушили 5. и 6. априла око 11 часова, када су бомбардоване касарне „1300 каплара“ и „Сима Погачаревић“, као и касарна у Сурдулици. Тада је у близини аутобуске станице у Врању живот изгубило двоје људи, а више њих је теже и лакше повређено.
Тих априлских дана у НАТО бомбардовању живот су изгубиле две младе особе, Гордана Николић, 18 година и Милан Игњатовић, 19 година из села Рибинце и Павловац.
На подручје Бунушевца 22. априла у поподневним часовима за више од два сата испаљено је 40 пројектила. Тада је погинуо један младић из Содерца. Ово подручје поново је гранатирано након два дана.
Медији су били мета агресорских НАТО бомбардера 29. и 30. маја када су погођени телевизијски репетитор на Бесној Кобили и Радио-телевизијски торањ на Пљачковици, северно од Врања, осиромашеним уранијумом.
У недељу 30. маја, на дан Духова, разорни пројектили су потпуно уништили четири куће у Врању у улици Краљевића Марка и Немањиној и оштетили стотине објеката.
Наредног дана, у јутарњим сатима, од агресорских пројектила у Доњем Нердовцу погинула је још једна особа.
Мета напада било је и подручје Бујановца, када је 19. априла око 8 часова на углу улица Карађорђа Петровића и Београдске одјекнула снажна детонација. Људских жртава није било али је причињена велика материјална штета. На подручје бујановачке општине код села Боровца 19. маја агресорски авиони изручили су 16 пројектила. Том приликом од гелера су оштећени многи цивилни објекти. Такође на подручје бујановачке оштине 27. маја више пројектила је испаљено на Ново Село и Богдановци.
У атару села Рељан код Прешева у НАТО бомбардовању 15. априла страдало је седам припадника Војске Југославије, часно бранећи своју земљу. Касније, 30. маја на ово подручје бачено је још 19 бомби.
Подручје општине Сурдулица први пут је нападнуто 30. марта иза поноћи, када је у дворишту Цркве у Јелашници пала ракета велике разорне моћи, која није експлодирала.
За мали град Сурдулицу трагичан дан био је 27. април. У подне је испаљено 11 пројектила који су усмртили шеснаест лица, а повређено је више од 150 особа. Међу њима је било деце, жена и стараца.
Детонације од агресорских пројектила одјекнуле су 27. и 29. маја у Влашком Долу. Сурдулица је још једном стравично нападнута 31. маја иза поноћи, када су се пројектили обрушили на Специјалну болницу за плућне болести и Дом стараца у којима је живот изгубило двадесет лица. То су били пацијенти и избеглице из Книнске крајине, а више од 30 особа је повређено.
На Владичин Хан у ноћи 11. маја испаљена су четири разорна пројектила. Погођен је бетонски мост на Јужној Морави. Од гелера погинуло је двоје гимназијалаца, који су се налазили на око 400 метара од места експлозије, а рањено је још десетак мештана. Велика материјална штета причињена је на зградама Дома културе, Робне куће и Скупштине општине, као и на стамбеним објектима. Бетонски мост на Јужној Морави у Владичином Хану који се налази у самом центру града, на удару НАТО авијације био је још три пута и то 18. 28. и 31. маја.
Након 78 дана злочиначко бомбардовање наше земље је завршено 10. јуна, а последњи пројектили пали су 10. јуна у 19 часова и 35 минута на касарну у Урошевцу.
НАТО агресија на Србију престала је 9. јуна 1999. године потписивањем Војно-техничког споразума у Куманову и доношењем Резолуције 1244 СБ УН. Након окончања НАТО агресије на нашу земљу Србска војска и полиција повукли су се, непоражени, са територије Косова и Метохије.
Шиптарски терористи су, уз прећутну подршку међународних снага, протерали са Косова и Метохије око 200.000 Срба и другог неалбанског живља, киднаповали више од 1.300 особа којима су, ради трговине, вађени људски органи на крајње свиреп и окрутан начин. Повлачење наше војске са Косова и Метохије завршено је 16. јуна 1999. године.
НАТО снаге су одузеле Србији 15% суверене територије Косова и Метохије, инсталирале базу Бондстил на Косову и, упркос резолуцији 1244 СБ УН, Шиптарима дозволиле формирање нелегалне шверцерско-мафијашке државе Косово, чиме су разоткривени прави мотиви агресије.
Све је то велика срамота у цивилизованој Европи у 21. веку.
СУБНОР и народ Србије ово никада не смеју да забораве.
У Врању, 22. марта 2021.