У издању СУБНОР-а АП Војводине пред читаоцима се нашла књига истакнутог борца НОР-а и уваженог члана СУБНОР-а.
Павле Катић је рођен 1925. у Новом Саду. Са својом породицом водио је релативно миран живот до појаве и успона фашизма. Већ крајем 1940. искључен је из школе због учешћа у чувеном школском штрајку, који су организовали млади револуционари и будуће легенде војвођанског Народноослободилачког покрета Бошко Палковљевић Пинки и Милан Ком. Пар месеци касније после слома Краљевине Југославије Бачку је анектирала Хортијева Мађарска. Био је то почетак пакла за Павла Катића и целокупну његову породицу. Четири тешке године окупације већина његове породице неће преживети. Страдаће у Новосадској рацији и на принудном раду у рововима Источног фронта. Осим најстаријег брата Беле, који ће преминути после рата од последица туберкулозе задобијене у нацистичком логору Маутхаузен, од породице Катић једини ће старост доживети Павле и брат Александар, обојица активни чланови тадашњег СКОЈ-а.
Павле Катић био је и учесник побуне у мађарском затвору у Шатораљаујхељу. Заједно са осталим затвореницима био је део побуне, са намером да се пробију из затвора и домогну шума оближње Словачке, где би ступили у редове словачких партизана. Овај затворски устанак, који је остао забележен и као један од ретких примера оружаног антифашистичког отпора на територији Мађарске, завршиће се трагично. Побуна је угушена у крви, страдало је или обешено после суђења око седамдесет затвореника. Ипак, он и његов брат су пуком срећом преживели, само да би крајем исте године били депортовани у један од најозлоглашенијих нацистичких концентрационих логора – Дахау.
Осам деценија касније Павле Катић ставио је на папир своја сећања, документовано и кристално јасно. Данас она представљају важно сведочанство из периода Другог светског рата и посвета је једној генерацији која је сањала бољи и слободнији свет и за њега била спремна да истрпи мучења, затворе и логоре, да се издигне из наметнутих околности и бори за своје идеале.
Ова књига се јавља у време оживљавања неких старих авети из прошлости и стога она шаље јасну поруку да се ужаси фашизма не смеју више никада допустити и позива на нова истраживања и преиспитивања, с циљем да трагика и епика Другог светског рата буду лекција коју садашње и будуће генерације неће понављати.
17. децембар 2024