Чланови борачких удружења, потомци паризанских бораца учесника у борби 5-ог марта 1943. године, гости из Ужица и грађани села Остре код Чачка, окупили су се да као и сваке године одрже помен на борбу бораца обновљеног чачанског партизанског одреда Др Драгиша Мишовић на Вуксановића штали, где су уморни борци требали да предане до ноћи и даљег покрета. Са њима је био и власник штале који је молио каманданта Раденка Мандића да га пусти како би отишао да оре своју њиву. Раденко је дуго одолевао молбама али га је на крају пустио што је овај искористио и обавестио сеоског кмета, који је отишао до четника у суседну Доњу Горевницу који су позвали жандармерију из Прељине и њих око 400 добро наоружених у току дана су опколили шталу где су били борци. Настала је неравноправна борба и пробој из обруча у којој је погинуло 14 партизанских бораца док су тројица рањена које су борци извукли из обруча. Остатак одреда са рањеним друговима се повукао и током ноћи вратио у припремљена склоништа где се скривао до следеће акције.
После поздравне речи, приступило се полагању цвећа и венаца на споменик храбрима који је рад академског вајара Миодрага Живковића. Минутом ћутања одата је дужна пошта погинулим борцима а онда је пригодан говор одржао Боле Лукић, председник СУБНОР Града Чачка:
Поштовани чланови борачких организација, драги гости из Ужица, другарице и другови,
Чувајући успомену на херојску борбу партизанских бораца обновљеног одреда „Др Драгиша Мишовић“и њихово страдање тог 5-ог марта 1943. године недалеко одавде на Вуксановића штали, окупили смо се данас као и сваке године до сада, да се сетимо њихове неравноправне борбе са вишеструко бројно јачим домаћим издајницима, да поменемо све борце у тој борби, поклонимо се сенима палих хероја и кажемо јавности да их нисмо заборавили и да високо ценимо њихово жртвовање за победу и слободу.
Готово свима вама је познато да је после пада Ужичке републике и одласком главних партизанских снага у Санџак и Босну, на овом простору настао страховит терор над борцима и симпатизерима партизанског покрета и члановима њихових породица. Слободан Јовановић, тада министар у избегличкој влади у Лондону је, без знања председника владе генерала Симовића, окторба месеца 1941. године, упутио поруку Дражи Михаиловићу да прекине сарадњу са партизанима а да се ослони на Недића па и на окупатора. Дража је то прихватио и његове јединице су прекинуле сарадњу са Врховним штабом НОВЈ и повео борбу против партизана. Дражине јединице су хапсиле партизанске борце који су се вратили из Радобуђе у наш крај, борце који су остали на овом терену симпатизере и чланове њихових породица, предавали их Немцима. Немци су образовали лагер у коме је заседао преки суд састављен од представника“ угледних грађана“, цркве и Немаца. За борце који су ратовали са пушком у руци једина казна је била стрељање, док су остали интернирани у друге логоре или после физичке казне пуштани кући. Подаци говоре да је у чачанском лагеру крајем 1941 и почетком 1942. године стрељано око 600 родољуба међу којима командни кадар чачанског партизанског одреда. Од тог времена на овом терену није било организованих партизанских јединица јер у условима страховитог терора које су вршиле немачке слуге није било могуће било какво организовано деловање. Крајем 1942.г. по налогу КПЈ за Србију покушана је обнова чачанског одреда, али је због услова који су владали обнављање одложено до бољих дана. Почетком 1943. године окупило се око 25 бораца који су живели у илегали и обновили чачански партизански одред под истим именом. За команданта је именован Раденко Мандић, за заменика Радиша Поштић. Политички комесар је био Радован Јовановић а његов заменик Мирољуб Нешковић-Жацо. Одред је углавном деловао ноћу и против доказаних сарадника окупатора и често мењао терен. Појава одреда на овом простору била је велики трн у оку четницима и другим квислинзима, па су из команди тих јединица издаване наредбе да се овој одред што пре ликвидира јер се налази на како су говорили „… на незгодном терену“. То је приморало одред да изведе акцију и брзо напусти тај крај. Тако је било и тог марта 1943. године када је одред стигао у Остру, сместио се у Вуксановића шталу где је планирао да предани до следеће ноћи и новог покрета. Са борцима је био и власник штале кога је Раденко задржао као таоца. Вуксановић је стално тражио да га пусте наводно да има посла на њиви и после дугог мољакања Мандић реши да га пусти. Чим је напустио шталу отишао је до сеоског кмета а овај до Доње Горевнице и обавестио локалне четнике о боравку партизана на његовој штали, а они су обавестили жандаре у Прељини па су заједно брзо опколили шталу са свих страна многоструко већим снагама.
Уморни борци су брзо заспали, али командант Мандић није спавао и кад је приметио да су опкољени, командовао је „К оружју“ а снени борци су заузели борбени распоред спремни да одговоре на ватру. Развила се жестока борба. Партизани су кренули у пробој обруча и у том окршају живот је изгубило 14. бораца док су тројица рањена и њих су преживели извукли из обруча. Животе су дали: РАДИША ПОШТИЋ, заменик команданта, шумарски инжењер из Мрчајеваца, секретар СККП; ДОБРОСАВ-БОБА МИЛЕТИЋ из Чачка, радник, члан среског комитета КПЈ; ГВОЗДЕН ПАУНОВИЋ из Доње Трепче, радник, члан среског комитета КПЈ; МИЛАН ПАУНОВИЋ из Доње Трепче, земљорадник, члан СКОЈ-а; СЛАВОЉУБ-САВО САВИЋ из Вапе, земљорадник, члан КПЈ; СВЕТОЗАР-ЋЕЋО БАБОВИЋ из Трнаве, радник члан КПЈ; РАДОЈЕ ЖИВКОВИЋ из Трнаве, земљорадник, члан КПЈ; ВАСИЛИЈЕ ЈОВИЧИЋ из Кулиноваца, земљорадник, члан СКОЈ-а; ВЛАДАН ШИЋЕВИЋ из Кулиноваца, земљорадник, члан СКОЈ-а; МИХАИЛО ПАВЛОВИЋ из Доње Горевнице, радник, члан КПЈ; ДРАГАН ЈОВАНОВИЋ-ШМИТ из Доње Горевнице, земљорадник, члан КПЈ; РАДОМИР НОВАКОВИЋ из Доње Горевнице, земљорадник, члан КПЈ; ВУКАДИН БЕЛИЋ из Остре, земљорадник, члан КПЈ; МИЛИЈА ЈОВАНОВИЋ из Прељине, земљорадник, члан КПЈ;
Рањени су: ДОБРОСАВ ПАУНОВИЋ из Доње Трепче, КРСТОМИР ЛИШАНЧИЋ из Атенице и МАТИЈА ЛИШАНЧИЋ из Атенице.
Кроз кишу куршума борци су се извлачили коритом потока ка планини Острици а када су се нашли ван бојишта сачекали су ноћ и упутили се преко Мораве у раније припремљена скровишта.
На овом месту и на овај дан увек помињемо имена погинулих и рањених бораца јер су својом борбом и жртвом дали највише што су имали и могли – своју крв и живот. Данас поред њих помињем оне борце-хероје који су преживели ову борбу, извукли се из обруча и са собом изнели тројицу рањеника. Ево њихових имена: РАДЕНКО МАНДИЋ, к-дант одреда из Виљуше; ГВОЗДЕН-ГОЦА ТРИПКОВИЋ из Атенице; МИРОЉУБ НЕШКОВИЋ-ЖАЦО из Трнаве; РАДОВАН ЈОВАНОВИЋ из Прељине; МИЛУТИН МАНДИЋ из Виљуше; ВЛАДИМИР ЈАЊИЋ из Атенице; МИЛОШ ТОМАШЕВИЋ и ЂУРО СТЕВАНЧЕВИЋ.
У знак сећања на ову неравноправну борбу и жртве које су пале, СУБНОР и Општина Чачка су 1968. године одлучили да подигну спомен-обележје храбрим борцима обновљеног чачанског партизанског одреда који је у овој борби преполовљен. У то име општина је откупила к.п. 2758/1 КО Остра и платила власницима, о чему постоји уговор оверен у суду, да се земљиште купује цитирам“…за изградњу Спомен-парка са спомеником палим борцима обновљеног чачанског партизанског одреда Др Драгиша Мишовић у Остри“ завршен цитат. За то постоји код нас оригинална документација која без икакве сумње говори да је земљиште купљено наменски за изградњу спомен-парка, да је плаћено, иако су два власника хтели да свој део поклоне као припадници партизанског покрета, али им је ипак замља исплаћена. Тако је земљиште прешло у власништво Општине Чачак са јасном наменом за изградњу спомен-парка са спомеником. Ово су веродостојни подаци и све друго су празне приче без доказа.
Споменик је пројектовао познати вајар Миодраг Живковић, аутор бројних споменика у земљи и свету, поред осталог и споменика на Тјентишту. Партерно уређење је пројектовао архитекта Светислав Личина и цео комплекс је отворен у лето 1968. године на великом народном збору. Годинама иза тога у том простору се 7-ог јула, на дан устанка народа Србије- одржавао народни сабор, турнири у малом фудбалу и место је било прави украс читавог краја одакле је поглед сезао од Чачка скоро до Краљева обухватајући једним погледом целу моравску долину и чачанску котлину.
Распадом Републике Југославије, када је кренула и ревизија историје, почело омаловажавање догађаја из славног НОР-а и рехабилитација поражених снага у том рату, почеле су и иницијативе о изградњи цркве у Остри. Споменички комплекс је био идеално место за градњу цркве јер је пре рата то место било предвиђено за градњу цркве али је рат то омео а довучени материјал је употребљен за друге намене. 2005. године председник Општине Чачак је на предлог ЈП „Градац“ расписао конкурс за доделу у закуп „…осталог неизграђеног грађевинског земљишта у државној својини…“ укључујући у ту категорију и парцелу на којој је већ подигнут споменик и уређен спомен-парк, па то никако није могло бити неизграђено грађевинско земљиште. На конкурс се јавила црквена општина Мојсиње која је одлуком управног одбора ЈП „Градац“ добила на коришћење поменуту парцелу, ослободивши је уплате гарантованог износа као и накнаде за уређење поменутог грађевинског земљишта. Године 2006. је почела градња цркве без урбанистичких услова, грађевинске дозволе, без спровођења решења грађевинске инспекције о обустави радова и враћања терена у првобитно стање. У таквим нелегалним условима изградњом цркве нарушено је ауторско дело архитеката, прекинута линија која спаја улазну капију стазом до споменика и створен је проблем који је могао да буде избегнут да је поштован Закон. Али овде се очигледно радило о намери да се оскрнави ово уметничко здање а тиме посредно и историјска битка која се овде одиграла и жртве које су пале. Више пута смо тражили од градских органа и функционера да се на стручан и законит начин уреди новостворено стање и реши постојање цркве и споменика на прихватљив начин. Све је остајало на томе па и без било каквог одговора. Половином прошле године иницирали смо код Завода за заштиту споменика културе из Краљева да конкурише код надлежност Министарства за средства којима би се уредио простор око споменика, нарочито прилаз од улаза до споменика који је пресечен градњом цркве. Министарство је одобрило потребна средства и пребацило их Заводу који треба да уради пројекат уређења и распише јавну набавку и крене коначно у реализацију. Очекујемо да тај посао коначно крене и да се на обострано очекивање колико – толико овај простор архитектонски уреди и тиме озакони постојеће стање. То је пре свега наша дужност према палим и преживелим борцима чачанског партизанског одреда којима за све што су тада учинили.
Нека је велико хвала и вечна слава!
