А ШТА ИМ ЈЕ БЕБА БИЛА КРИВА…
Још једно стравично сведочанство о крволочним акцијама четника Драже Михаиловића током Другог светског рата излази ових дана пред лице јавности.
Овог пута то је потресна поема ”Поглед у пакао” Владана Пантића о трагедији његових предака, комшија и сумештана у питомом селу Вранићу сасвим близу Београда. Надахнут болом, растао уз језиву причу која се тако рећи већ деценијама преноси с колена на колено, стварајући и проширујући опомињујућу за сва времена поставку доказа како су и кога зликовци камом измасакрирали не марећи за узраст и пол и, онда, закрвљаваних очију и у пијаном трансу пунили припремљене таљиге имовином побијених домаћина, побегли у зору подврискујући и весело празнећи шаржере у нади да их казна за недело никад неће стићи.
ПОКОЉ СУ СМИШЉАЛИ
Тежак, за нормалан људски ум несхватљив, злочин починили су 20. децембра 1943. у Вранићу припадници Првог батаљона Посавске бригаде Авалског корпуса, регуларне четничке формације под командом Драже Михаиловића.
У време злочиначке акције дружином бесних разбојника командовао је наредник краљевске војске Спасоје Дрењанин звани Зека из Мале Моштанице, бригадом поручник Коста Маринковић, а корпусом мајор Света Трифковић из Умке.
Дуго су, постоје документа о томе, четничке главешине смишљле планове, још од лета и током јесени 1943, како да се обрачунају са ”непожељним елементима”. На најмање три договора у кућама симпатизера прављени су спискови за одстрел, а када је 17. новембра 1943. стигла наредба ”чиче Драже” да се читав крај од Космаја до Београда ”очисти од авантуриста и пробисвета”, био је сигнал да већ за три дана, у време славе Светог Николе, започне покољ у богатом Вранићу и обрачун са породицама које су по одлуци ”горских штаблија” били одређени за крваву ликвидацију.
Одређене су три групе. Добро се, до садашњих дана, знају имена кољача захваљујући поратним суђењима и заробљеној документацији, изјавама случајно преживелих, али и сведока из околиша.
Тужне ноћи у Вранићу 20.новембра 1943.године уништено је 14 породица, заклано је или убијено ватреним оружјем 68 особа. Међу њима 35 жена и деце, једанаесторо до 15 година.
Чак и беба у колевци!. Четири девојчурка су дивљаци силовали пред родитељима и потом заклали! Каму није избегао ни старина на чијим је поносним грудима стојало ордење добијеном за служење Отаџбини и херојство на Солунском фронту!
ЈАОЈ, ДЕЦО МОЈА!
Разуларени четници су у кући Пантића, после опљачканој и запаљеној као и све остале, масакрирали 10 чланова. Крвави пир је трајао код Ђорића, Илића, Радосављевића, Матића, Митровића, Поповића, Савића, Ђоинчевића, Степановића, Тодоровића…
Аутор ново књиге о Вранићу, Владан Пантић, у надахнутој поеми потресно записује:
Љубу из колевке у вис су бацали
и на оштре каме дете дочекали!
Дете у колевци, одсечене главе,
болесници умни ко победу славе!
Шта је за њих свето кад колевка није?
Зар из ње треба дечја крв да лије?
Убили су радост, смисао живота,
да л су знали јадни шта је то лепота?
Острашћена руља дошла народ клати,
покушава Стева разум да им врати.
Ја сам, децо моја, на Солуну био,
три сам своја брата тамо изгубио!
И данас, после толико година, кад неки тамо судија у антифашистичкој Републици Србији одлучи да су четници били део антихитлеровске победничке коалиције у Другом светском рату, или врли историчар у школском уџбенику то исто, још и за ”чича Дражу” или квислинга Недића и компањоне, напише хвалоспев за учење и трује генерацију младих лажима задојен болесним реваншизмом, савет је да оду док још за савест није касно у Вранић и виде аутентичну поставку о пировању фашистичких измећара у домаћинству Пантића и других недужних масакрираних породица на домак Београда.
А таквих Вранића је из Другог светског рата, на жалост и срамоту, остало много широм Србије. Као опомена и наук за сва времена да се фашистичко зло никад и никоме не понови.
Д. Стојановић