Предлог за размишљање

НОВА  РАДНА  МЕСТА  –  БЕЗ  УЛАГАЊА

Незапосленост је несумњиво најкомплекснији проблем у Србији. Постоји ли, можда, нови досад непримењивани начин решавања? Реч је о законском институту тзв. непуног радног времена чијим би се коришћењем у већој мери, без посебних улагања, радикално повећао број запослених.

О томе пише за овај портал истакнути правник, учесник у предлагању многих законодавних аката у нашој држави, Ратомир Слијепчевић. Иначе, сада и члан Председништва СУБНОР-а Србије, организације која на многим пољима жели да допринесе бољитку наше отаџбине.

КОРИСТИТИ НЕПУНО ДНЕВНО РАДНО ВРЕМЕ

Према општем мишљењу, огроман проценат незапослених представља један од најактуелнијих социјално-економских проблема. Многобројне негативне последице захтевају неодложно и ефикасно решавање. Нажалост, број незапослених се споро смањује. Истовремено, српска економија и нација у целини све већу штету трпе због све интезивнијег и масовнијег одласка у иностранство радно способних, нарочито младих школованих и стручно оспособљених.

“Из Србије у протекле две деценије иселило око 600.000 Срба! Највише је отишло лекара, електроинжењера, информатичара и мало мање машинских инжењера. Исељеници су све млађи и образованији, а предњаче мушкарци.

Процењује се да српску дијаспору чини око четири и по милона људи, од чега је 500.000 до 600.000 пристигло из матица од почетка деведесетих до данас.“ То није само економски, него и демографски проблем.

“Према налазима проф.др Владимира Гречића, који деценијама проучава исељавање, од 1990. до 2010. Србију је напустило 40.000 стручњака с високом спремом. На свакога је потрошено, отприлике, 300.000 долара (утростручени просечни трошкови школовања), па није тешко множењем стићи до губитка – 12 милијарди долара!

Непуне две године раније проф. др Јован Филиповић с Факултета организационих наука и предводник ГЕПС-а (Група експерата за просперитет Србије), обзнанио је да у расејању (дијаспора) стално или привремено живи 15.000, а можда до 20.000 доктора наука и докторанада.

Једна од идеја се односи на што веће запошљавање са непуним дневним радним временом, коришћењем важећих законских решења која су знатно унапређена претходном иновацијом Закона о раду (у чл. 39-41), а која у пракси нису довољно афирмисана.

Досадашња сагледавања могућих последица њихове масовне примене указују на несумњиве, разноврсне и непосредне позитивне ефекте. Они се могу сагледати са психосоцијалних, економско-финансијских, васпитно-образовних, демографских, медицинских и других аспеката.

Законски институт непуног радног времена има два основна модалитета:

Први се састоји у томе да се убудуће (где је организационо-трехнички могуће и ако постоји сагласност уговорних страна), радни однос, по правилу, закључује (на одређено или неодређено време), са непуним радним временом (на пример:четворочасовним дневним радним ангажманом),као најповољнијом варијантом. То не искључује коришћење општеважећих законских могућности да се уговори краће или дуже дневно радно време (на пример 3 или 5 часова према потребама и интересима уговорних страна).

То значи да би могла да се на истом радном месту наизменично радно ангажују два, па и три лица, и то без било каквих посебних улагања. Флексибилност законског решења омогућује да се радни однос заснује на краће време у односу на четрдесеточасовни месечни фонд радног времена (на пример на 20 часова месечно), с тим да се радне обавезе извршавају свакодневно (или сваког другог дана или сваке друге недеље), све у сагласности са потребама и могућностима организације и технологије рада и у складу са споразумно утврђеним обостраним интересима послодаваца и запослених. У свим тим варијантама постоји могућност да се непуно радно време, после извесног периода, споразумно замени пуним радним временом, у складу са потребама процеса рада.

Коришћењем непуног радног времена радници би стицали сва права на основу рада у пуном обиму, а личне приходе сразмерно раду и постигнутим радним резултатима.

Други модалитет је да се већ запосленим са пуним радним временом омогући да, анексом уговора о раду, промени осмочасовно дневно радно време у четворочасовно, или друго непуно радно време. Подразумева се да ће се та могућност искористити у свим случајевима где постоји слободно изражена иницијатива и сагласност уговорних страна. Та могућност је легализована у члану 40 став 4 Закона о раду у коме је прописано да је: “послодавац дужан да размотри захтев запосленог са непуним радним временом за прелазак на пуно радно време, као и запосленог са пуним радним временом за прелазак на непуно радно време“.

Према прелиминарним проценама, коришћењем важећих законских могућности о непуном радном времену могло би се годишње запослити око 250.000 незапослених лица.

КАКВИ, КАД И ГДЕ ПОЗИТИВНИ ЕФЕКТИ

1.Пре свега, сваке године радни однос прекине преко 100.000 запослених, првенствено стицањем права на пензију (старосну, инвалидску или породичну). Ако би се на тако ослобођеним радним местима убудуће запошљавали са четворочасовним или другим непуним радним временом, могло би се запослити преко 150.000 сада незапослених.

2.Страни и домаћи инвеститори, који започињањем или проширењем свог пословног бизниса отварају нова радна места, могли би повећати број запослених ако би убудуће, по правилу, већи број радника запошљавали са непуним радним временом.

3.Уместо масовног отпуштања због прекомерног запошљавања или недовољно продуктивног рада појединих запослених (у државној управи, локалној самоуправи, друштвима у преструктуирању, државним и комуналним предузећима и другим буџетским институцијама) било би целисходније њихов рад редуцирати на непуно дневно радно време. На тај начин, без прекида радног односа уштедела би се знатна буџетна средства. Тиме би се избегла исплата отпремнине и смањило оптерећење фондова Националне службе за запошљавање. У складу са принципом солидарности запослени и са непуним радним временом остали би пензијски, здравствено и радноправно заштићени.

4.Ако би у свим буџетски финансираним установама (управним, правосудним, образовним, здравственим и другим институцијама) ново запошљавање на појединим радним местима било убудуће, по правилу, са четворочасовним или другим непуним дневним радним временом могао би се дуплирати број новозапослених и знатно смањила листа сада незапослених лица.

5.У привредним друштвима где се рад одвија у сменама или где се производни процеси одвијају уз отежане услове рада (у грађевинарству, рударству, саобраћају, трговини, пољопривреди и банкарству) на захтев запослених, из било ког разлога и интереса, требало би подстицати трансформисање сада њиховог пуног у непуно (четворочасовно) радно време. Ако би само сваки десети запослени искористио право на (четворочасовно) непуно дневно радно време отвориле би се могућности за укључивање у процес рада преко 100.000 сада незапослених лица.

6.Инсистирањем на спровођењу Анекса “Г“ међународног Споразума о питањима сукцесије из 2004. године, у вези са одузетом имовином у Р. Хрватској, која се иначе нерационално користи већ преко две деценије. На тај начин створиле би се могућности за запошљавање неколико хиљада новозапослених.

7.Реализацијом захтева за обештећење за неосновану одузету приватну и друштвену имовину на територији Косова и Метохије створили би се реални услови да се знатан некоришћен капитал усмери у нове инвестиције и продуктивно запошљавање.

8.Радноправно ангажовање корисника старосних пензија, убудуће, требало би, по правилу, да буде само са непуним радним временом, што би, такође, могло да смањи број незапослених и олакшало преношење професионалног искуства на новозапослене млађе раднике.

Досадашње искуство у промени осмочасовног у четворочасовно радно време, веома је позитивно.

У необавезној и неформалној анкети обављеној са запосленим у једном грађевинском предузећу и у појединим правосудним и здравственим институцијама у Београду испољени су веома афирмативни ставови према наведеним законским могућностима и жеља да се оне и реално остваре у пракси уговарања радноправних односа, посебно ако се има у виду и одредба члана 41 Закона о раду према којој “запослени који ради са непуним радним временом код једног послодавца може за остатак радног времена да заснује радни однос код другог послодавца и да на тај начин оствари пуно радно време”.

ПОСАО ЗА СВЕ ШКОЛОВАНЕ

На овај начин, могли би се, без посебних новчаних улагања, у релативно краћем року, запослити скоро сви школовани млади људи и знатно смањити број оних који, после школовања у Србији, напуштају Србију и одлазе у иностранство. Тиме би се дестимулисао несумњив одлив уложених материјалних средстава и интелектуалног потенцијала. “Крајем 2013. посао у Србији чекало је 89 доктора наука и готово 800 магистара! Статистика Националне службе запошљавања је још поразнија ако се зна да су почетком 2010. била незапослена 33 доктора наука, скоро три пута мање него 2013! Високообразовани до радне књижице долазе, у просеку, после 2,1 године, а без квалификација након 4,4 године.

Руски нобеловац Петар Леонидович Капица, пријатељ академика Павла Савића и инострани члан Српске академије наука и уметности својевремено је упозорио: “Довољно је да из наше једне земље оде 50 врхунских научника, па да наука буде обезглављена!“ Важи ли то и за Србију?“ (“Политикин“ Магазин, од 8. марта 2015. године, страна 29).

Процес трајног “одлива мозгова“ не може се зауставити, али га треба знатно смањити.

Ширим коришћењем флексибилног радног времена могла би се знатно повећати и продуктивност рада. Запосленима би остало више времена за стручно усавршавање и друге личне и породичне активности. У том циљу било би рационално допунити и Закон о волонтирању.

Позитивни ефекти би се остваривали и на психолошком, материјалном, здравственом и економском плану. Скраћени радноправни ангажман допринео би и да се смањи број професионалних обољења, нарочито на радним местима на којима је напорно радити осам часова дневно.

То би допринело да се у већем обиму и креативно искористи огроман радни потенцијал оних у чије су школовање и стручно усавршавање уложена знатна финансијска средства.

Таква хуманизација рада, заснована и на принципу солидарности, била би у складу са Конвенцијом Међународне организације рада (175) о раду са скраћеним радним временом из 1994. године. Иначе, у САД, Енглеској, Италији и другим европским државама успешно се примењују различити модалитети тзв. флексибилног запошљавања на радним местима где је то рационално, организационо-технички изводљиво и сагласно интересима и запосленог и послодавца.

За што ширу примену наведених законских решења, било би корисно, преко синдикалних организација, удружења послодаваца и других институција које се старају о бржем запошљавању, информисати, пре свега, сада незапослена лица о наведеним законским могућностима. Битно је створити позитивну климу, навођењем позитивних предности непуног радног ангажмана.

Да би се остварили очекивани ефекти радикалног смањења броја незапослених било би пожељно предвидети и реалне фискалне и друге подстицајне мере.

Пре свега, укинути обавезу плаћања доприноса за запошљавање за све оне који раде са непуним радним временом, што би могло да се искористи за повећање нето примања запослених. Такође, снажан подстицај радикалном повећању броја запослених било би и решење према коме би се непуно радно време рачунало као пуни радни и пензијски стаж.

То би утицало и на смањење иначе доста распрострањеног тзв. “сивог“ (непријављеног) радног ангажовања”.  

Ратомир Слијепчевић