ОБОСТРАНИ ПЛАНОВИ И МАТЕРИЈАЛНЕ МОГУЋНОСТИ

Још у првој половини 1942, пре него што је иницијатива у рату прешла на страну савезника, они су почели испитивати могућности инва­зије Европе; Совјетски Савез је и даље носио највећи терет рата, па је његова влада стално тражила од западних савезника да у западној Европи отворе други фронт. После дужих англо-америчких дискусија, у којима је била присутна и жеља реакционарних кругова САД и В. Бри­таније да се и даље истовремено исцрпљују СССР и Немачка, у другој половини јула закључено је да се у 1942. неће моћи извести инвазија у западну Европу. Као разлог узето је присуство крупних немачких снага, које се могу, по потреби, појачавати, помањкање десантних бродова и још недовољно ослабљени индустријски потен­цијал Немачке. Одлучено је да се наставе припреме за инвазију Европе и да се она изведе у јулу 1943, а да се 1942. изведе десант у северну Африку. Десант је требало да допринесе уништењу снага Осовине на овом континенту, стварању услова за искрцавање у Италију или другде у јужној Европи, сасређивању ваздушних операција с југа и запада против Немачке, и већој безбедности савезничког саобраћаја на Средоземном мору.

Да би о тим одлукама обавестили Совјетски Савез и објаснили разлоге зашто не треба очекивати савезничко искрцавање на западу у 1942, средином августа у Москву су допутовали В. Черчил и представник САД А. Хариман (Аверелл Харриман). На састан­цима са Стаљином дискутовало се о савезничким стратегијским плановима; при томе су и даље остале разлике у гледиштима о отва­рању другог фронта. Разматрани су, такође, јачање ваздушне офанзиве савезника против Немачке и искрцавање у северну Африку. Истакнуто је да ће се рат наставити до потпуног уништења фашизма.

У време одржавања конференције совјетска Врховна команда разматрала је могућност да на средњем току Дона припреми и изведе противудар. Због погоршане ситуације на фронту, настале немачким продором до Стаљинграда и ка Кавказу, одустало се од те намере. Средином октобра израђен је план за уништење не­мачке групе армија Б и за продор снага Црвене армије од Дона до Азовског мора, ради пресецања одступнице немачкој групи армија А.

Када је донесена одлука да се изврши искрцавање у северну Африку, британски Империјални генералштаб је у септембру ресио да у Египту почне офанзива против немачко-италијанске армије. Ударом искрцаних америчких и британских снага са запада и бри­танских снага из Египта, требало је уништити снаге Осовине у северној Африци, и тиме отворити перспективу избацивања Италије из рата.

У САД је средином 1942. донета одлука да америчке снаге, заједно са аустралијским и новозеландским, пређу у наступање и да, у три етапе, заузму острва и архипелаге од острва Санта Крус до западног дела Нове Гвинеје. — Савезнички планови, израђени у другој половини 1942, били су реални и требало је да означе пре­кретницу у рату. Материјална подлога савезника и њихова морална предност испољиће се јаче крајем 1942. у општој савезничкој офан­зиви на свим ратиштима света.

Основна концепција немачке Врховне команде била је да се одбраном у току зиме 1942/1943, на Источном фронту сачувају освојене територије, а у лето 1943. пређе у офанзиву.

Дотадашња изградња бродова у Јапану била је прилагођена претпоставци о краткотрајном вођењу рата. Међутим, после почетних тешких губитака ( Коралско море, Мидвеј) ја­панска флота одједном се нашла са недовољним бројем носача авиона, а није имала ни ескортних бродова који ће штитити транспорте, јер им се до тада, у офанзивном рату, није наметнула неопходна потреба за њима. Јапанска Врховна команда била је принуђена да преиспита своје планове и могућности, и да се одлучи на то да њене снаге пређу у дефанзиву и упорно бране освојене области. Југоисточној граници освојених области (према Аустралији и Новом Зеланду) и поморској комуникацији која Аустралију везује са САД поклоњена је нарочита пажња. На Новој Гвинеји, Новој Британији, Новој Ирској и Соломоновим острвима требало је изградити аеро­дроме и заузети важну луку Порт Морзби, да би се осујетио сваки покушај да се из Аустралије и Новог Зеланда угрозе или преотму заузете области.

Савезници су 1942. знатно повећали ратну индустрију и њену производњу ( Ратна привреда). Упркос тешкоћама око евакуације индустрије из угрожених области и повлачења Црвене армије. Совјетски Савез је на подручјима Урала и Сибира убрзо развио индустријску производњу, која је у 1942. била два пута већа од производње у претходној години; између осталог, произ­ведено је 24 688 тенкова и 25 436 авиона. Производња артиљеријског наоружања повећана је, чак, три пута. Такво повећање производње омогућило је организацију и формирање нових крупних јединица: оклопних, артиљеријских и моторизованих.

Од уласка у рат САД су нагло развијале индустријску производњу. Највећи пораст постигнут је у производњи авиона: у 1940. произ­ведено је 6086, а 1942 — 47 836 авиона. Производња челика и гвозда, која је и до тада била велика, повећана је за 163% према производњи у 1940. У 1942. САД су изградиле 900 000 т ратних бродова (4 бојна брода, 12 носача авиона, 8 лаких крстарица, 81 разарач и велики број других бродова); почела је серијска изградња трговачких бродова: у 1942. преко 5 330 000 БРТ.

У 1942. и В. Британија је повећала производњу оружја и опреме; између осталог, произвела је 23 671 авион (према 20 093 у 1941.), 8611 тенкова (према 4844 у 1941.) и стално појачавала темпо бродоградње, настојећи да надокнади губитке бродова.

Велике напоре за повећање производње у 1942. вршила је Немачка. Немци су масовно запошљавали жене и омладину, за­робљенике и раднике из окупираних области. Само с окупиране територије Совјетског Савеза депортовано је око 1,5 милион људи. Страна радна снага ангажована је у машиноградњи, рудницима, пољопривреди, металној индустрији итд. Производња се нагло по­већала: у 1942. производња наоружања порасла је за 43% према претходној години. Несташица сопствених стратегијских сировина надокнађивана је, првенствено, из окупираних земаља, из којих су у немачке фабрике стизале стотине хиљада тона железне, бакарне, цинкове, никлене и других руда, милиони тона нафте др. Немачка је 1942. произвела 6180 тенкова (према 3790 у 1941), 14 654 авиона (према 10 940 у 1941), 238 подморница (према 199 у 1941). И поред тог пораста, немачка производња у целини је заостајала за производњом савезника.

Главни немачки партнери, Јапан и Италија, нису достигли ниво немачке индустрије. Производња Италије била је чак у паду. Јапан је располагао великим залихама горива и сировина, па у том периоду још није осећао оскудицу, а производња оружја је расла (у 1942, на пример, произведено је 8861 авиона, према 5088 у 1941). Исто тако, Јапан је убрзао изградњу ратних и транспортних бродова.

Ипак однос у ратној производњи крајем 1942. био је, у целини, у корист савезника. Однос у производњи авиона савезници (САД, СССР, В. Британија) — силе Осовине (Немачка, Италија и Јапан) био је 96 943 према 26 328. Однос у изградњи бродова био је још повољнији за савезнике.

Материјали преузети из „Војне Енциклопедије“ – Друго издање, Београд 1970