РЕХАБИЛИТАЦИЈА УЗ ПОМОЋ ИНВАЛИДНОГ ЗАКОНА
Још се у нашој, а и у светској, јавности с разлогом помиње недавна одлука судског органа у Београду да расправља и одлучи о поништењу меродавне правосудне пресуде из 1946.године по којој је вођа четничког покрета Дража Михаиловић осуђен на смрт. Тим поводом је у дневном листу „Политика“ од 10.јуна чланак објавио и Горан Илић, председник Удружења тужилаца Србије.
Аутор прецизира, поред осталог, да је одлука Вишег суда у Београду осуда револуционарног правосуђа након Другог светског рата, а не рехабилитација Драгољуба Михаиловића.
Сматрамо да ће текст заинтересовати и посетиоце овог портала, па га преносимо у целости.
Историја нам је била учитељица живота, онда су дошли неки манијаци и силовали нашу учитељицу. Тим аформизмом познатог домаћег афористичара могла би се описати реакција дела наше јавности који се противи рехабилитацији генерала Драгољуба Михаиловића, команданта Југословенске војске у отаџбини. Аргументација противника рехабилитације углавном полази од тога да је судска одлука насиље над историјом, да се суд није упуштао у суштину деловања равногорског покрета, већ да је поништио пресуду којом је Дража Михаиловић проглашен кривим из чисто „процедуралних“ разлога.
Са друге стране, део домаће јавности који сматра одлуку о рехабилитацији правилном, пошто се буде стишала заглушујућа бука од аплаудирања, имао би штошта да замери судском решењу. Могли би да приговоре да је требало испитати суштину антифашистичког деловања Равногорског покрета и да је одлука Вишег суда у Београду у том смислу одвише „формална“. Могли би пребацивати и то да Дража одлуком о рехабилитацији није разрешен „кривице“ и да је судска одлука нека врста пуког правничког надгорњавања, будући да се не бави чињеницама везаним за улогу Драгољуба Михаиловића у Другом светском рату, већ повредама поступка, попут повреде права на одбрану или права на жалбу. Заиста, стиче се утисак да је одлука Вишег суда у Београду осуда револуционарног правосуђа након Другог светског рата, а не рехабилитација Драгољуба Михаиловића.
У суштини, суд није могао ни више ни боље имајући у виду Закон о рехабилитацији из 2006. године, по коме је одлучивано. Зашто? Зато што, по закону из 2006. године, право на рехабилитацију имају „лица“ која су без одлуке или одлуком из „политичких или идеолошких разлога“ лишена живота, слободе или неких других права од 6.априла 1941. године до ступања закона на снагу. Дакле, свако може да буде рехабилитован уколико суд закључи да је некада одлучено из политичких или идеолошких разлога, и то без посебних услова и правила. Како се некада судило без правила тако се сада рехабилитује.
Тај закон је замењен Законом о рехабилитацији из 2011. године, који као да представља нови прилог тези да је Србија правно запуштена земља. Већ на самом почетку закона у првом члану стоји да право на рехабилитацију има особа против које је донета административна или судска одлука „противно начелима правне државе и општеприхваћеним стандардима људских права и слобода“. Осим што користи непрецизне појмове, као што су „начела правне државе“ и „општеприхваћени стандарди“, члан 1. закона носи и једну другу дилему. Није јасно да ли се супротност одлуке „начелима правне државе или општеприхваћеним стандардима слобода и права“ оцењује према разумевању тих појмова у времену када су одлуке доношене или према схватању тих појмова данас. То није неважно, јер нема сумње да су начела правне државе и стандарди слобода и права измењени од Другог светског рата до данас. Уосталом, најважнији документи у којима су стандарди о слободама и правима донети су након суђења Драгољубу Михаиловићу. Универзалну декларацију о људским правима Генерална скупштина УН усвојила је 1948. године, док је Европска конвенција о људским правима донета 1949. године, а ступила је на снагу 1953. године. Када би се којим чудом знао одговор на претходно питање, уследила би нова дилема. У ком документу или теоријском спису се налази тачан и „општеприхваћен“ попис начела правне државе и општеприхваћених стандарда слобода и права? Како се може утврдити да је одлука противна начелима и стандардима када нигде није тачно записано како тачно начела и стандарди гласе.
Закон обилује и међусобно опреченим нормама. Члан 1. каже да право на рехабилитацију немају особе које су изгубиле живот као припадници окупаторских и оружаних формација. Дакле, страдали окупаторски војници и квислинзи немају право на рехабилитацију. Међутим, по истом закону нема препреке да се окупаторски војници и квислинзи који су преживели рат рехабилитују. Припадништво окупаторским или квислиншким јединицама, само по себи, не спречава рехабилитацију, па испаде да учешће у окупаторским и квислиншким формацијама није отежавајућа околност, али смрт јесте.
Рехабилитација, такође, није дозвољена уколико су истовремено испуњена два услова – припадништво окупаторским или квислиншким формацијама и извршење ратних злочина, односно учешће у њима. То би могло да значи да особа за коју се не може доказати да је била припадник окупационих снага или квислиншких формација, иако је учествовала у извршењу ратног злочина, самим тим, има право на рехабилитацију.
Према члану 3, рехабилитација је утврђивање ништавости, односно непуноважности одлука и радњи којима су лица након Другог светског рата лишена живота, слободе или других права из политичких, верских, националних или идеолошких разлога. Последице рехабилитације су потпуне, премда суд у поступку рехабилитације не одлучује о кривици лица које је захтевало рехабилитацију, већ само испитује да ли су у поступку поштована његова права, то јест да ли је имао оно што данас називамо „фер суђење“. Другим речима, исправљајући повреде поступка, закон допушта да се срља у заблуде и да буду рехабилитовани и они који су починили тешка кривична дела. Код овако постављених законских разлога, последица рехабилитације би требало да буде обнова поступка. У поновљеном поступку би требало расправити суштину ствари и донети одлуку о стварној кривици особе која је тражила рехабилитацију.
На крају, утисак је да и један узгредни поглед на тако важан закон као што је Закон о рехабилитацији потврђује уверење да је Србија не само земља спорадично примењених већ и земља лоше написаних закона, јер се у нашој скупштини изгласавају закони уместо да се претресају. Такође, после свега, за домаће законодавце би се могло рећи да имају много амбиције да донесу законе, али мало кондиције да усвоје добре законе – пише Горан Илић, председник Удружења тужилаца Србије.