ЧЕТНИЦИМА  ЛОГОРИ НИСУ БИЛИ ПОТРЕБНИ

Из дневног листа „Политика“ преносимо текст који има ширу поруку.

„У „Политици“ је 9. августа, у рубрици „Међу нама“ објављено реаговање композитора Александра С. Вујића на карикатуру Душана Петричића у којој се, по његовом мишљењу, неоправдано изједначавају четници и усташе. Као један од адута наводи да, колико је историографији познато, четници нису направили ниједан Јасеновац, Јадовно, Глину, Паг…

Слажем се у свему са ставовима уваженог композитора, уз напомену да четници нису правили логоре јер им нису ни били потребни. Они су своје жртве обично убијали на њиховом кућном прагу, најчешће ноћу. Према документованој књизи „Затамњена истина“, аутора Радисава Недовића и Пантелије Васовића, само у чачанском и драгачевком крају од њихове руке страдало је на стотине невиних жртава, за разлику од усташа, из сопственог народа. Убијали су чак и родитеље пред децом, и децу пред родитељима.

Да не буде да пишем на основу туђих прича и књига, изнећу оно што сам, као дете, лично доживео у родном селу Доњој Краварици у Драгачеву. У глуво доба ноћи, између 23. и 24. априла 1943. године, дан уочи Ускрса, група од 12 наоружаних брадатих четника, развалила је врата на кући мојих родитеља, као авет грунула унутра и без икакве процедуре, „витешки“ убила мог голоруког оца Исаила, и то пред мојом мајком и пред нас петоро деце. Исте ноћи, пре тога, на сличан начин, убили су Милоша Стевановића из суседог села Лиса и Тимотија Томашевића из нашег села и његовог непунолетног сина Душана, а у рано јутро и Богосава Младеновића из суседног села Вирова. Заједничко за све четири жртве је да су били средњих година, познати као честити и напредни сеоски домаћини и са бројном децом. Ниједан није био члан Комунистичке партије, једина „кривица“ била им је што су на почетку устанка 1941. као праве патриоте, активно подржавали партизански покрет у борби против Немаца. Иза њих четворице остало је осамнаесторо сирочади, не рачунајући Душана кога су рафалом пресекли јер се нашао уз оца.

У то време био сам десетогодишњак, и ево већ више од седам деценија, та ноћ и та траума не дају ми мира. У сновима и на јави, и данас их преживљавам“- стоји у писму које је потписао архитекта Василије Бркић у дневном листу „Политика“.