Преносимо

Релативизација историје и рехабилитација квислинга

Повод за ово писмо, господине Бајићу, није Ваш најновији редитељски подухват под називом „Равна гора“. Мене су, хајде да кажем, збуниле две Ваше реченице из два интервјуа.

Најпре сте у разговору за „Новости“ о снимању ТВ серије „Равна гора“, између осталог, рекли: „Не откривамо тајне које нико није знао, само говоримо равноправно о два ослободилачка покрета.“ А потом сте у интервјуу датом „Политици“ на питање новинарке о радњи ТВ серије „Равна гора“, између осталог, одговорили: „Историјски оквир у којем се одвија радња првих15 епизода драмске трилогије „Равна гора“ покрива почетак Другог светског рата, од шестог априла 1941. и напада Немачке на Краљевину Југославију, до пуцњаве 7. јула у Белој Цркви, када је на Србина Богдана Лончара метке испалио Србин Жикица Јовановић Шпанац. Ваш став „о два ослободилачка покрета“ у Србији не само да је бизаран, него је и у супротности са историјским чињеницама. Ако је Равногорски покрет на почетку Другог светског рата имао атрибуте ослободилачког, то не значи да заслужује такву квалификацију за цео рат. Већ од новембра 1941. године, уместо да се боре против немачких фашиста, припадници Равногорског покрета чине многобројне ратне злочине над цивилним становништвом, како српске, тако и хрватске и муслиманске националности.

Савезницима је средином 1943. године постало јасно да Равногорски покрет није ни антифашистички ни ослободилачки, што се може јасно видети из тајне депеше Рузвелта и Черчила упућене Стаљину 26. августа 1943. Такође, да је у Југославији током Другог светског рата постојао само један ослободилачки покрети, доказује и одлука Техеранске конференције, одржане од 29. новембра од 1. децембра 1943. Рузвелт, Стаљин и Черчил су се сагласили да се партизани у Југославији потпомогну до највеће могуће мере снабдевањем и опремом, као и операцијама командоса. Убрзо после Техеранске конференције британска влада је отказала подршку Дражи Михаиловићу, да би краљ Петар II Карађорђевић у својој познатој наредби од 12. септембра 1944. године дефинитивно разрешио све дилеме о томе да ли посто је два или само један ослободилачки покрет у Југославији. Том краљевом наредбом распуштен је четнички покрет Драже Михаиловића, а свим припадницима његовог покрета, који нису починили ратне злочине, наређено је да приступе народноослободилачком покрету под командом Јосипа Броза Тита.

Ваш став о томе да је 7. јула 1941. године у Белој Цркви „пуцао Србин на Србина“ такође ме збуњује. Жикица Јовановић Шпанацје своје антифашистичко опредељење показао још 1937. године борбом у Шпанском грађанском рату против фашиста генерала Франка, као добровољац Интернационалних бригада. Свака демократска, цивилизована држава данас би се поносила људима који су се придружили шпанским републиканцима у борби против фашизма. Тог 7. јула 1941. године два припадника партизанског, дакле антифашистичког покрета, Жикица Јовановић Шпанац и Цветин Солдатовић, пуцала су на жандармеријског наредника Богдана Лончара и каплара Миленка Браковића, представника окупаторске власти. Наиме, тада још увек није била успостављена Недићева власт, већ је владала комесарска управа, под директном управом немачких нациста. Таква, фашистичка властје на традиционалан српски празник Ивањдан забранила сеоски вашар, али се упркос томе крај цркве окупио велики број људи. Тим гестом окупљене Српкиње и Срби јасно су показали шта мисле о тој и таквој власти! Стога је Ваш став о „пуцању Србина на Србина“ само покушај релативизације историје и рехабилитације квислинга.

Филип Младеновић,

новинар Радио Београда 202