ТО СУ МОГЛИ САМО ХРАБРИ ПАРТИЗАНИ
У Пријепољу, на обали Лима, испред споменика храбрим партизанима који су су се у децембру 1943. јуначки одупрли надмоћнијем фашистичком непријатељу, одржана је народна свечаност.
У организацији СУБНОР-а Србије и локалне самоуправе, у присуству бројних грађана и ученика разних школа, евоциране су успомене на тешко време из Другог светског рата. Изведен је и пригодан уметнички програм.
На свечаности је, у име СУБНОР-а Србије и председника проф.др Миодрага Зечевића, говорио потпредседник Републичког одбора генерал и лекар Бранислав Поповић Бацко.
”Окупили смо се у Пријепољу да одамо пошту погинулим херојима у најкрвавијој и најдраматичнијој битци на југословенском ратишту у Другом светском рату.
Пре 71 године су се сукобиле снаге НОВЈ са десетоструко бројнијим непријатељем. Непријатељ је у рејону Сјенице прикупио око 24.000 војника: Немаца око 20.500, муслиманских милиционера око 2.600, Дражиних четника око 1.000.
УДРУЖЕНИ ФАШИСТИ
Оваквој сили до зуба наоружаних, посебно Немаца са оклопним снагама и артиљеријом, супроставило се мање од 2.000 бораца, буквално оно што имамо у песмама Бранка Ћопића ”један на десет – десет на једнога”.
При томе су пролетери из 2.пролетерске бригаде и 3.санџачке пролетерске бригаде и Шумадинци и Београђани из 1.шумадијске бригаде имали задатак да таквог непријатеља задрже најмање један дан, како би се више хиљада рањеника склонили из Пљеваља. У томе су успели по цену преко 500 погинулих другова у најкрвавијој бици.
После невиђеног дочека Шумадинаца („У Пријепољу 1.шумадијска је марширала по цвећу“) и њихов смештај за одмор долази до Пријепољске битке у којој су 1.и 2.батаљон Друге пролетерске бригаде и 1.шумадијска бригада изложени невиђеном удару. У тој бици све је било уперено против Шумадинаца и пролетера:
– Прва шумадијска још није била попуњена муницијом, одећом и обућом,
– Нашим штабовима су хватане депеше,
– Штабови су изгубили психолошки рат, јер их је непријатељ довео у стање небудности,
– Информацијама које су команде добијале није посвећена одговарајућа пажња,
– Шумадинцима је дат неодмерен одмор који није био у складу са ратном ситуацијом,
– Пред битку део старешина је упућен на курсеве, а командант и комесар су били у Пљевљима.
Али, исказано је невиђено јунаштво Шумадинаца, херојство је достигло највиши могући степен.
Први и Други шумадијски батаљон, смештени у згради болнице на левој обали Лима са лаким наоружањем и са недовољно муниције, ушли су у отсудну битку. Бранио се прелаз преко моста на леву обалу Лима.
Немци су прелазили тенковима, али пешадија није прошла. Цео дан су издржали уз велике жртве. Остали су на вечној стражи Соколице, Кошевине, болнице, Пријепоља и леденог и набујалог Лима.
”ИМА НАС ЈОШ ЖИВИХ”
У том дану, просто невероватно, борци 1. и 2. батаљона успевали су да девет пута врате тенкове преко моста, јер су пешадију која прати тенкове уништавали. Тенкови су долазили до главног улаза и продирали између болнице и гимназије, засипали ватром браниоце. Кад се тенкови повуку преко моста, ватру преузима артиљерија и тако цели дан. Иако су широки камени зидови болнице, ипак су се све више урушавали да би средином дана био порушен кров, а браниоци, иако све више погинулих и рањених, нису ни помишљали на предају.
Одакле толико снаге нашим борцима? То не разумеју ни пријатељи ни непријатељи. Како могу разумети рањену девојку која скаче и на прозору виче: „Пуцајте Швабе, нас има још живих“. Да је нису истог тренутка сабоци повукли, одмах би погинула од рафала који је уследио.
Морамо поменути јурише и освајање Соколице са низом бункера иза чега настаје борба у окружењу када су Немци непрекидно јуришали, а неколико бункера је одолевало цели дан. Јунаци са Соколице су и они који су пали и они који су преживели.
Војни историчари су оценили: Због небудности штаба Другог корпуса и њему потчињених штабова и јединица, Друга пролетерска и Прва шумадијска бригада биле су потпуно изненађене и претрпеле тешке губитке. Последице би биле и теже да упорна одбрана 1.шумадијске бригаде из болничке зграде није задржала немачке јединице цео дан и успорила им покрет према Пљевљима.
Наведене су само неке чињенице које чине јасним зашто 4.децембар 1943. године СУБНОР Србије обележава са пијететом.
Дан велик по невиђеном јунаштву храбрих партизана у народноослободилачкој борби против фашистичког окупатора и њихових помагача у Другом светском рату”.