КО ТО СМЕ ДА ЗАБОРАВИ
Пре 72 године, у Пријепољу, уз обале бучног и хладног Лима, на ослобођеној територији, боравили су борци Прве шумадијске, Друге далматинске, Друге и Треће пролетерске санџачке бригаде.
У рану зору 4.децембра 1943. немачке окупаторске моторизоване снаге, са чак 14.000 војника, кренуле су да униште народноослободилачки партизански покрет и започињући познату у историји Шесту непријатељску офанзиву обезглаве отпор фашизму. Заједно са њима учествовали су припадници муслимаснких и четничких снага.
На сваком кораку вођена је отсудна битка, а нарочито тешко било је изнад Лима где се сместила партизанска болница са више од 4000 рањеника. Немци су гађали из оружја највећег калибра, од зграде су остали готово само темељи. Шумадинци су јуришајући и голим грудима покушавали да спасу тешко повређене саборце и огромна већина је на тим местима пробоја остала заувек – никад током Другог светског рата није толико партизанских бораца погинуло као тих несрећних дана децембра 1943. у и око Пријепоља. У њихову част је 1953. подигнут споменички комплекс, рад истакнутог вајара Лојзе Долинара, али су разни вандали, идеолошки заслепљени, задњих година светилиште често скрнавили.
На овогодишње сећења у Пријепољу су се окупили и становници из чак 20 места из ближе и даље околине. Одата је почаст партизанима антифашистима, а окупљенима је говорио и потпредседник Републичког одбора СУБНОР-а Србије Бранислав Поповић. Рекао је, поред осталог:
”Био је то само један дан, али велики и по невиђеном јунаштву пролетера и Шумадинаца. Пријепољска битка је и јасан пример каква је улога колаборациониста у Другом светском рату”.
Пригодним речима су се обратиле и друге личности. На споменик су положени венци. Одата је заслужена пошта партизанима који су за свој народ, слободу и будућност положили живот.
О тешким страдањима у Пријепољу на крају 1943.године, о крвавом пиру фашиста из немачке хитлеровске солдатеске и њиховим помагачима из квислиншких домаћих редова, нису се медији, посебно из београдских редакција, претргли да и једну једину реч забележе. Нека им то служи на част и нека се даље ките својим тобожњим истраживачким новинарством, а немају потребу и жељу да и вест објаве о скупу, који поред историјске тежине, има и значај што је окупио људе из свих крајева Србије и бивших југорепублика.
Председништво СУБНОР-а Србије и овом приликом, по ко зна који пут, изражава протест и запрепашћење због игнорантског поступања према ветеранима и то баш на дан који је Република Србије прогласила за државно обележавање баш као и битку код Пријепоља.
Ко то сме, коме се може, да догађаје којима се поносимо и због којих смо препознати и признати у поштеном свету као слободари и непобедиви антифашисти, тако безочно гура у запећак. То је срамота свих тих редакција.
Чуди, међутим, што ћуте и новинарска удружења, али би морали да се изјасни и држава чије се одлуке, овом приликом о обележавању историјских збивања, једноставно потискују и брише прошлост и поред тога што је јасно да без ње нема ни сигурне будућности.